O jednoj mladosti

Neko je obećao da je mladost uzbudljiva,
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.

Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.

Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.

Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.

Veliko i malo

Ako ljubav ne može da stane u knjigu,
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.

Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.

Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.

Velika kazaljka

O ljubavi knjiga ne postoji.
Glomazna je da bi stala u knjigu.

Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.

Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.

Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.

Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.

Pisci pesama,  i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.

Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.

I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.

Herbarijum

Biljke su kao ljudi.

Postoje korisne biljke.
To su one koje gajimo da bi ih posle koristili.

One koje ne umemo da iskoristimo nazivamo istim zbirnim imenom: korov.

Zaboravljamo da korov nije stvoren bez svrhe.
To što mi ne znamo šta bi sa njim, ne čini ga lošim.
Za mnoge korovske biljke tek od skoro znamo da mogu biti lek.
Spas.
Biljke su baš kao ljudi.

Često su najlepši cvetovi najotrovniji.
Pokazuju nam da vidimo pogrešno stvari.

Obični cvetovi, svakodnevni, sivi, naizgled sitni i neugledni, stvaraju hranu, kiseonik, zaštitu, lek.
Da,
biljke su baš kao ljudi.

Portret

Postoje ljudi kojima je u prirodi da budu nečija imovina.
Posed.
Robovi su se nekada lovili i stvarali.
Danas se rađaju.
Porobljen čovek će tražiti slobodu.
Dobrovoljni rob će braniti ono što ga porobljava.

Ljudi ostavljaju potpis u sećanjima drugih.
Neko se potpisuje imidžom snagatora,
neko džentlmena, neko žrtve, dobrotvora...

Neko se potpisuje osmehom.

Kada pokušamo da se setimo nekoga, setimo se izraza njegovog lica.
Grimase.
To je pravo viđenje i stvarna mera.

Oni kojima vreme teče sporije ili brže nego nama, često su za nas nevidljivi.
Zaboravili smo da je vreme izbor.
Sve stvari koje je dobro znati je teško naučiti.

Neko u propasti svojoj traži pomoć,
neko saučesnika.
Sme li se čovek svakom pozivu odazvati?

Bela masa

Moraš biti protiv sebe da bi bio na strani onih koje voliš.
Blaženi su zato siromašni duhom.

Umom ne možemo sagledati stvari kakve jesu, jer je um samo instrument, alat.
Njime možemo meriti, ali ne možemo razumetu.
Drugi ljudi su naše ogledalo. Ako su oni iskrivljeni, uvek ćemo videti iskrivljenu sliku.
Da li uopšte postoje pravi ljudi? Diogen se isto pitao.
Samoobmana, samoopravdanje i samoubeđivanje su postali jedini alati koje koristimo.
Reč individua znači nepodeljiv. Kada bi čovek bio nepodeljiv ne bi proveo život u konfliktima.
Ali, bolje i u konfliktima nego u laži.
Laž je kazna sama sebi dovoljna.
Oni koji izbegavaju, čekaju da se laž nakupi, uveća, a laž se uvek i sama uvećava,
i onda puste drugog da odluči.
Njega tada proglase krivim. Sete se neke njegove mane, i proglase je za problem.

Ovako zvuči Bob Marli bez Boba Marlija.
Vidiš da može.

U mom svetu su ljubav i istina jedan pojam.
Laž, odomaćena svakodnevna, je suprotnost.

"Od sutra će vam biti gore, ali to je za vaše dobro"

Kako zarađujete?
Ja prodajem znanje. Slabo ide. Nema kupaca.
Svi su zadovoljni onim što imaju.
Neverovatno.

"Ja baš volim da budem originalan, i da se razlikujem od mase." Ovo je moderna mantra svake jedinke u masi.
Pa ako su svi izuzetni, onda su svi prosečni.
Kad se marfijev zakon primeni na marfijev zakon, dobija se negacija negacije.
Razlog socijalizacije, mržnje, ljubavi, potrebe za posedovanjem, potrebe za druženjem,
jeste strah.
Urođeni strah od smrti.
U konkretnom slučaju strah od socijalne smrti.
Čovek je socijalno biće, a u korenu socijalizacije čuči najobičniji primitivni strah.
Ljudi zato ne traže informacije, već samo stav.
Afirmaciju.

Nesvest posle udarca u zid je ono što nas opušta.
Problem je što nesvest ne traje dugo. Probudimo se pa opet trčimo, do sledećeg udarca u zid,
sa vrlo ograničenim sposobnostima učenja na greškama. Kao som na bućku.
Da li je nesvest opuštanje?

Mladi danas plivaju u mnogo bržoj vodi nego pre 30-40 godina.
Ta voda je nekada imala smer, tok, putokaze za obavezan smer, a sada ima puno rukavaca i plićaka. Plivanje je teže nego ikada, i žabe i klinci jednako biraju plićak.
Zbog nametnutog bržeg tempa današnji klinci se razlikuju od titinih pionira.
Rađamo se jednaki, ali nas oblikuje tok.

Niko više ne sluša sagovornika, nego samo sebe.
Problem nastaje kada se ne slaže sa mišljenjem.
Klinci ne praštaju kada na nekome prepoznaju svoje mane, ono čega se stide, ili ono što bi želeli ali ne smeju.
Reč Kultura je postalo teško izgovoriti a ne opsovati.
Informisanost i znanje su postali izjednačeni, iako nikakvih sličnosti nemaju.

Čuo sam u vestima da su Japanci izmislili vodu u prahu. Samo se rastvori u vodi.