"Između kape i cipela, samo ovlaš ogrnut žutom kabanicom po kojoj su
se slivale kišne kapi tog junskog jutra, pognute glave izbegavajući
poglede prolaznika, kako kakva prikaza od onih koje, kada sretnete, ne
umete pobeći već se ukopate bez glasa dok mozak pokušava smisliti
alternativu za beg, stajao je sa leve strane velikog mesinganog stuba
klackajući se s' noge na nogu.
Zvono obližnje crkve opominjalo ga je.
Vreme je."
Kada prođu godine
kojih se ne sećaš
puko si
Kad napipaš ogledalo
i ne znaš dal je celo
puko si
Kada ti kaže ćale
nikakav ćale
puko si
Kada sa otetog praga
vilama sklanjaš mulj
puko si
Kad ti sa osmehom priđe
i ostavi pedeset dindži
puko si
Dok su jedni OBECAVALI da cemo uci u Evropu,
drugi su nam PRETILI da cemo uci u Evropu.
Dobro ili lose?
Ako se to ne desi, Evropa ce doci kod nas, u glas su ponavljali.
A Evropljani su ko skakavci.
Gladniji nego mi.
Dok mi pomeramo medje kraduci metar-dva zemlje,
njihovi sudski izvrsitelji buldozerima ravnaju tlo.
Da li je ljudski svadjati se,
ili je ljudski poslati brutalnu silu?
Kada sam bez daha, zivotno ugrozen, osecam ljude oko sebe. Vidim njihove misli, boju oko njihovih ruku, slusam ton kojim govore ne razumejuci ni rec. Pratim kako slazu reci, gde zastaju, kojim tonovima pocinju recenicu... I tako ih vidim onakve kakvi jesu.
Kada disem, ne osecam ljude. Kada disem, razumom slusam, posmatram i analiziram, i trezveno kao robot donosim odluke. Znam ko su, sta zele, i koliko mogu da plate. To mi je sasvim dovoljno.
Sada disem.
I razmisljam o pravnoj sili. Na mojoj je strani. Mogu uciniti puno korisnog, razumnog, pravno valjanog, ispravnog.
Mogu ostvariti znacajan dobitak. Uspeti.
Ali, ne "ako" nego "kada" opet ostanem bez daha, da li cu se kajati?
Da li cu tada saznati da sam sve izgubio bas onda kada sam sve dobio?
Sta znaci dobiti? Sta znaci izgubiti?
Sta je dobro, a sta je zlo?
To je iluzija koju stvara vreme.
Jeftin i uvek dostupan izgovor za neuspeh.
Svako ima iluziju da prepoznaje dobro i zlo.
A mi o dobru i zlu bas nista ne znamo.
Dobar lek za jedan organ je otrov za drugi.
Dobra odluka je za nesto drugo losa odluka.
Poimanje dobra i zla su van ljudske percepcije.
Necu stati ni na jednu stranu. Ne sudim.
"People don't live or die, people just float." -Dilan
"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." Solomon 27, 1
U snovima ne postoji nada.
Postoji samo uzrok i posledica.
Mislima tada možemo pomerati, stvarati i brisati iz postojanja.
U snovima ne postoji ni dobro ni zlo.
Postoji samo volja kojom upravljamo.
San je oslobođen polarizacije dobro-zlo.
I kvantna fizika potvrđuje da je nepolarizovan svet moguć. Proračuni govore da takav svet negde postoji.
San nikada neće tražiti da stanemo na jednu stranu koja će se boriti protiv druge.
U snu ne možemo bez griže savesti oteti tuđe, ni povrediti drugog. U snu ne možemo činiti loše. U nama je mehanizam koji će to sprečiti.
San nam govori da je svet bez polarizacije dobro-zlo moguć.
San nam govori da nije potrebno staviti se na jednu stranu da bi pobedili.
U tom svetu nema potrebe za izborom.
Samo za čistim i smislenim životom, za stvaranjem.
Teško se snalazimo jer smo zarobljeni modelom dobra i zla.
Nedostatak onoga na šta smo navikli čini nas zbunjenim, i ta zbunjenost traje sve do buđenja.
Tada se vraćamo naučenoj podeli dobro-zlo, i vodimo tu uzaludnu bitku sve do smiraja, do novog sna.
Sanjamo gotovo pola života.
Ali gordost nam ne dozvoljava da prihvatimo ono što ne razumemo.
Uz malo truda, mogli bismo da prepoznamo pravila korišćenja volje bez podele na dobro i zlo.
Mogli bismo naučiti da su svi sukobi izmišljotina koja nas drži u ropstvu.
Naučiti da izbegavamo zaraćene strane, i posvetimo se stvaranju.
Pokrenuli bismo sebe na stvaranje, na život, prepoznali bismo volju,
ljubav.
Jer ni ljubav ne razlikuje dobro i zlo. I ona dolazi iz slobodnog sveta.
Kada voliš sve je moguće.
Ostvariti san tada je najlakše.
Izgubiti unutrašnji mir znači izgubiti sebe.
Ljudi grozničavo traže mir i ljubav u masnim novinskim naslovima, na televiziji, fejsbuku...
Ne mogu ih tamo naći.
Mir i ljubav se nalaze unutra, u nama. Neko ih je sa namerom tu stavio.
Potrebno je samo malo poštovanja, strpljenja, volje, razumevanja,
urođenog morala,
da bi ih oslobodili, i dozvolili da u nama rastu.
Tada ćemo i mi porasti.
Zato što mi jesmo mir i ljubav.
Ako voliš, pusti
nek ljubav preuzme vlast,
nek preotme srce,
nek pomuti razum,
nek ukalja čast...
Trezan bi brinuo
da stvari ne krenu po zlu.
Kad voliš tad živiš lud,
sa patnjom,
i čežnjom
i brigom.
Pa šta?
Bez ljubavi nikuda ne vodi put,
sa ljubavlju, već si stigao.
Rumi
Rat je neprirodno stanje.
Nema dobrog rata.
Odbiti borbu nije poraz, nego kraj rata.
Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.
Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.
Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.
Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.
Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.
Človu.
Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.
Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.
Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?
Koga gazite?
Zašto? I Dokle?
Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?
Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.
Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.
