Jer ne znaš...

Dok su jedni OBECAVALI da cemo uci u Evropu,
drugi su nam PRETILI da cemo uci u Evropu.
Dobro ili lose?
Ako se to ne desi, Evropa ce doci kod nas, u glas su ponavljali.
A Evropljani su ko skakavci.
Gladniji nego mi.
Dok mi pomeramo medje kraduci metar-dva zemlje,
njihovi sudski izvrsitelji buldozerima ravnaju tlo.
Da li je ljudski svadjati se,
ili je ljudski poslati brutalnu silu?

Kada sam bez daha, zivotno ugrozen, osecam ljude oko sebe. Vidim njihove misli, boju oko njihovih ruku, slusam ton kojim govore ne razumejuci ni rec. Pratim kako slazu reci, gde zastaju, kojim tonovima pocinju recenicu... I tako ih vidim onakve kakvi jesu.
Kada disem, ne osecam ljude. Kada disem, razumom slusam, posmatram i analiziram, i trezveno kao robot donosim odluke. Znam ko su, sta zele, i koliko mogu da plate. To mi je sasvim dovoljno.

Sada disem.
I razmisljam o pravnoj sili. Na mojoj je strani. Mogu uciniti puno korisnog, razumnog, pravno valjanog, ispravnog.
Mogu ostvariti znacajan dobitak. Uspeti.

Ali, ne "ako" nego "kada" opet ostanem bez daha, da li cu se kajati?
Da li cu tada saznati da sam sve izgubio bas onda kada sam sve dobio?

Sta znaci dobiti? Sta znaci izgubiti?
Sta je dobro, a sta je zlo?
To je iluzija koju stvara vreme.
Jeftin i uvek dostupan izgovor za neuspeh.
Svako ima iluziju da prepoznaje dobro i zlo.
A mi o dobru i zlu bas nista ne znamo.
Dobar lek za jedan organ je otrov za drugi.
Dobra odluka je za nesto drugo losa odluka.
Poimanje dobra i zla su van ljudske percepcije.
Necu stati ni na jednu stranu. Ne sudim.

"People don't live or die, people just float." -Dilan

"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." Solomon 27, 1

Mala kazaljka

U snovima ne postoji nada.
Postoji samo uzrok i posledica.
Mislima tada možemo pomerati, stvarati i brisati iz postojanja.

U snovima ne postoji ni dobro ni zlo.
Postoji samo volja kojom upravljamo.
San je oslobođen polarizacije dobro-zlo.
I kvantna fizika potvrđuje da je nepolarizovan svet moguć. Proračuni govore da takav svet negde postoji.

San nikada neće tražiti da stanemo na jednu stranu koja će se boriti protiv druge.
U snu ne možemo bez griže savesti oteti tuđe, ni povrediti drugog. U snu ne možemo činiti loše. U nama je mehanizam koji će to sprečiti.

San nam govori da je svet bez polarizacije dobro-zlo moguć.
San nam govori da nije potrebno staviti se na jednu stranu da bi pobedili.
U tom svetu nema potrebe za izborom.
Samo za čistim i smislenim životom, za stvaranjem.

Teško se snalazimo jer smo zarobljeni modelom dobra i zla.
Nedostatak onoga na šta smo navikli čini nas zbunjenim, i ta zbunjenost traje sve do buđenja.
Tada se vraćamo naučenoj podeli dobro-zlo, i vodimo tu uzaludnu bitku sve do smiraja, do novog sna.

Sanjamo gotovo pola života.
Ali gordost nam ne dozvoljava da prihvatimo ono što ne razumemo.
Uz malo truda, mogli bismo da prepoznamo pravila korišćenja volje bez podele na dobro i zlo.
Mogli bismo naučiti da su svi sukobi izmišljotina koja nas drži u ropstvu.
Naučiti da izbegavamo zaraćene strane, i posvetimo se stvaranju.
Pokrenuli bismo sebe na stvaranje, na život, prepoznali bismo volju,
ljubav.
Jer ni ljubav ne razlikuje dobro i zlo. I ona dolazi iz slobodnog sveta.
Kada voliš sve je moguće.
Ostvariti san tada je najlakše.

Izgubiti unutrašnji mir znači izgubiti sebe.
Ljudi grozničavo traže mir i ljubav u masnim novinskim naslovima, na televiziji, fejsbuku...

Ne mogu ih tamo naći.

Mir i ljubav se nalaze unutra, u nama. Neko ih je sa namerom tu stavio.
Potrebno je samo malo poštovanja, strpljenja, volje, razumevanja,
urođenog morala,
da bi ih oslobodili, i dozvolili da u nama rastu.
Tada ćemo i mi porasti.
Zato što mi jesmo mir i ljubav.

Ono si za čime tragaš

I hleb, i so... i ljubav.

Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast, nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast... Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu.
Kad voliš tad živiš lud, sa patnjom, i čežnjom i brigom. Pa šta? Bez ljubavi nikuda ne vodi put, sa ljubavlju, već si stigao.
Rumi

Rat je neprirodno stanje.
Nema dobrog rata.
Odbiti borbu nije poraz, nego kraj rata.

Mantodea

Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.

Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.

Poštovanje

Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.

Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.

Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.

Človu.

Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.

Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.

Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?

Koga gazite?
Zašto? I Dokle?

Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?

Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.

Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.


I obrnuto.

Samo se kroz jedna vrata može ceo proći.

Krug

A onda je ta praznina bolela jace od bola.
Tada sam prigrlio bol da ne osecam prazninu.
Posle sam odbacio bol i ponovo otvorio prazninu.
Napravio sam krug.

 
Ne stajem mogu biti dve reci.
Zatim je jedna.

Dobro drvo

Ygdrasil opet rađa šljive. Uskoro će berba.

Prvi ljudi su vladali istinom. Preoštra za rukovanje, nije bila podesna za ljude kakvi su dolazili, za tupe i zle, Kainovu decu. Nije mogla biti odbačena, branila se oštrinom, i zato su istinu zamenili nečim jednako oštrim - lažima.

Želeći dobro, Ygdrasil je tada ljudima dodelio mudrost. Verovao je da će im dobro služiti, i da im neće biti teška za nošenje i rukovanje kao istina.
Prevario se.
Mudrost je govorila neprijatne stvari, kao da je rod odbačenoj istini. I nije se mogla sakriti, odložiti kao zardjalo oružje, pobediti lažima.

Zato su ljudi zamenili mudrost znanjem. Isti oni koji su odbacili istinu, prihvatili su brojeve, podatke, nejasna pravila, procente, obrasce.
U redu. Ygdrasil je dobro drvo. Ostao je koren.
Bez korišćenja mudrosti i istine, samo pomoću znanja, ljudi su stvorili civilizaciju. Ljudske zakone koji sami sebi služe, beton koji preko noći pretvara ljude u robove, beton kao branu između prirode i čoveka. Beton kao zamenu Zemlji.
Ygdrasil nalazi pukotine u betonu, i donosi ljudima nadu. Cveta u boji. Miriše na ljubav. Bogato rađa.
Pokazuje nam kako treba.

Pokušavajući da uništi, čovek odbacuje i znanje i zamenjuje ga informacijama. Informacije su sasvim nalik znanju, ali se njima ne može graditi, samo rušiti.
Čovek je prestao da gradi. Počinje da ruši, negira i stvoreno i sebe.
Ali informacije ne mogu sakriti ni istinu, ni mudrost, ni znanje. Informacija je reč, a od reči je ovaj svet stvoren.

Danas ljudi odbacuju i negiraju i informacije. Umesto njih prihvataju spektakl, vizuelni doživljaj. Pretvaraju svoje ponašanje, svoje dane, poslove, stanove, svoje živote, u predstave, tužno glumeći nekog drugog. Istovremeno učestvuju u predstavama drugih, glasno aplaudirajući i diveći im se.
Predstava je zamenila život. Gluma. Spektakl.
Ljudi narkomanski zavise od lajka. Ne traže sebe, jer bi morali da dodirnu odbačene stvari, istinu, mudrost, znanje. Odbacili su poklon.
Ljudi su se pretvorili u statuse i lajkove. Ne žele da budu živi, zaljubljeni, tužni, srećni... Ljudi.

Ali još uvek postoje zemlje gde Ygdrasil cveta.

Plod je šljiva. Nekad je orah. Oduvek jabuka. Drvo je uvek Ygdrasil. Retki se sećaju najvažnijeg - korena. Prolazi kroz celu Zemlju dodirujući drugo korenje, stvarajući neprekidni niz, zajednički koren svog drveća, svake vlati trave, čak i čoveka.
To je koren celokupnog života.
I nejasno je da li Zemlja čuva koren, ili Ygdrasil u svom gustom korenu čuva Zemlju.
Ygdrasil nam je zajednički koren. Čuvajmo ga.

Ni jedno zlo nije večno. Entropija je dokaz.
Dobro jeste večno. Entropija ne uništava ljubav.
Preko nečega se mora preći, preko nečega pregaziti.
Kako stojimo sa mudima?