Reinkarnacija je realnost.
Ne umem da imenujem ono što vredi. Često pomislim da je to želja, ali shvatim ponekad da je ona samo potrebna, ali nije dovoljna.
Kad god sam pravio planove, neko se odozgo smejao. Nisu planovi za smrtnog čoveka. Zato sam sada dozvolio sebi da plutam i posmatram.
Možda ću već u sledećem životu početi da stvaram, ne znam.
Prošla inkarnacija se završila pre 7-8 godina. Do tada je u meni živeo sebični samoživi stvor, zbog koga me, sa punim pravom, i danas mrze.
Nije bio sposoban da stvara, nego samo da zgrće. Nije bio sposoban ni da mrzi, ni da voli.Od stalnog zgrtanja se ugušio i tako napravio mesto meni.
A samo deceniju pre njega u meni je živela jedna budala. Sa potencijalom, ali bez zrnca svesti o svom mestu u svetu.
Reinkarnacija je realnost.
Ono što je sigurno je da svaka nova inkarnacija, svako novo rođenje, svaka velika promena, donosi više svesti. Ta nas svest otežava i usporava, što opet donosi još svesti.
Kada sretnete svesnog čoveka, možete se kladiti da je već živeo.
Svestan čovek uvek traži mudrost, jer čista svest boli. Otud ja obilazim blogove. Nalazim veliku mudrost u miru, u odlukama koje se na kraju uvek pretvore u pitanja.
Ta mudrost čini da svest manje boli. Mudrost je anestezija, jednako kao glupost, ali nju tek retki umeju da koriste.
Ako umeš da uskladiš život sa svojim potrebama i društveno očekivanim obavezama, onda je tvoja duša prostrana kao nebo, i može da primi sve tvoje inkarnacije zajedno. To znači da se likovi u tebi međusobno ne ubijaju, nego čak slažu.
Mi sa sitnom i skučenom dušom uvek živimo jednu po jednu inkarnaciju. Da bi postali neko, moramo prvo prestati da budemo ono što smo bili. To prestajanje, ta smrt, menja malog čoveka.
U ovoj inkarnaciji sam najmanje budala. U prošlom životu sam živeo ne koristeći mozak, čak pokušavajući da ga sagorim.
Čovek je bog koji stvara sebe, malog čoveka. Ako stvoreni čovek dostigne stvaraoca u sebi, postaće večan.
Ali, da li je to ono što želi?
Da li je potrebna večnost da bi bio srećan?
