Cvece

Cvece me ne voli, gusi me.
Ne znam puno o cvecu, i nista o snovima. Cvece je simbol zivota i plodnosti. Lepota i radost stvaranja novog zivota.
Cvet daje ono sto ti njemu dajes.
Ako ga zalivas zutom kiselinom, izrasce zuto i kiselo. Ako ga drzis u mraku i ne zalivas, imace dugacko stablo bez listova, i tek poneki cvet, da pokaze svetu da je vredno postojanja.
Ako ga zalivas crnim, izrasce otrovno.
Cvece lici na nas. Mi licimo na ono cime se zalivamo: ljubavlju, mrznjom, nadom, zeljom, lepotom...
Pohlepom kao puzavica. Svetlom kao suncokret. Tajnom, kao orhideja. Pesmom, kao magnolija.
Svetoscu, kao tamaris. Naivnoscu i radoscu kao maslacak.
Zato ja volim cvece. Jednom cu dozvoliti da udje u mene i slobodno raste. Bice to divlji cvet.
Ali ne jos, jos uvek sam otrovan. I bicu,.sve dok ne skupim dovoljno pameti da se pomirim sa zemljom.

"Konstruktivna kritika postojeceg stanja"

Da bi covek sebe zastitio, mora da poveruje da je i sa njim i sa svetom sve u najboljem redu.
Tako ce i on i svet moci da se medjusobno uklope, i to bez bolnog turpijanja ili cekicanja.

Lako je poverovati u laz koju je neko drugi smislio.
Problem je poverovati u sopstvenu laz.
Ako se covek naglo uspravi slomice se.
Ako se covek previse uspravi slomice se.
Potrebna je mera i strpljenje. Vreme. Jedina stvar koje nemamo dovoljno.

Bajkama lazemo i uspavljujemo decu, i gledamo ih kako ukrivo rastu.
Ukrivo, samo da ne bi dosli u sukob sa svetom.
Kada odrastu, zahtevamo od njih da se probude, osveste, da priznaju da su sve pogresno naucili, da prihvate istinu i odbace sve lazi, i da provedu ostatak zivota tesko kujuci ladno gvozdje.
Bruh u najavi.
Zar ne bi bilo normalnije da ih ne lazemo dok su mala? Da im kazemo da je svet sjeban i da ga treba popravljati. Da boga ima i da mu treba pomoci. Da zapad tone otkad se odrekao morala. Da siromasan ne znaci los. Da je moguce biti beskrajno bogat bez para. Da se u reci BOGatstvo krije bog.
Da im govorimo samo istinite i ispravne stvari.
Da izrastu u budne i svesne ljude.
Da ne provedu zivot popravljajuci iskrivljeno.

Samo pametan, budan, svestan covek moze da postane dobar covek.

Sa ovim svetom nesto ozbiljno nije u redu; sto vise napreduje medicina, vise je bolesnih. Sto vise napreduje tehnologija proizvodnje hrane, vise ljudi umire od gladi. Sto vise napreduje obrazovanje i univerzitetski rad, sve je vise budala. Napredak demokratije pretvorio je slobodne ljude u robove. Borci za mir se toliko snazno bore da zapocinju ratove. Pratiti trendove znaci odreci se pameti.
Sta znace danas "napredak civilizacije", i "razvoj drustva", "progresivne ideje"?
Napredujte, gospodo, bez mene. I Titanik je, bas kao i vi, isao ka zapadu.
Necu biti saucesnik u rusenju. Zovite me kada odlucite da gradite.
Ja cu da stvaram.
Ovde.
U Srbiji.

Pepeo

Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu.
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati, 
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom.

Branko Miljković

Snaga

Ljudi ce zaboraviti, bogovi ce oprostiti. Ali nesto i dalje nedostaje.
Najteze je sebi se obratiti. Sebi priznati, i od sebe traziti oprostaj.
Ne razumevanje. Ne opravdanje. Bilo ih je napretek.
Oprostaj.
Priznanje i svest o ucinjenoj steti.
Onoga trenutka kada covek skupi snagu da od sebe zatrazi oprostaj, tog istog trenutka mu je oprosteno.
Tada covek ponovo moze uspraviti pogled, hodati pravo.
Pevati.
Kao nekada.

Horizont

Otkad ih je Bog razdvojio, Nebo i Zemlja se vole. Horizont je njihovo tajno mesto susreta, iako je ocigledno, niko nikada nije stigao do horizonta. Zemlja se kao dobra zena izvija, ne dozvoljavajuci da ih neciji radoznali pogled uhvati na delu.
Desava se da se izmedju njih ispreci oblak. Tezak, siv, kao da pokusava da oduzme od Neba boju, a od Zemlje toplinu i pogled.
Boreci se, Nebo zagreva oblak, a Zemlja salje oluje. Bez uspeha, oblak od toga postaje jos tamniji i tezi.
Munjama privlaci i prozdire manje oblake, stalno se uvecavajuci.
I ta siva igra, borba oblaka protiv Neba i Zemlje, traje sve dok Nebo ne napravi tajni dogovor sa oblakom.
Ceo oblak se tada pretvara u dobru kisu, i kroz nju nestaje. Kisu koja plodi zemlju i donosi novi zivot. Svi mi osecamo da je sav zivot dosao sa Neba.
Ne znamo sta je Nebo obecalo oblaku zauzvrat. Mozda prolazak ispod Duge, dobar put.
I tako, naocigled svih, u sred bela dana, zaklonjeni tek jednim tamnim oblakom, Nebo i Zemlja glasno vode ljubav. Bucno, snazno, cas toplo, cas hladno, klizavo i vlazno. Ponekad to traje satima.
Svi mi, deca Neba, iz nekog razloga bas tada instiktivno trazimo zagrljaj. Mama i tata se vole.
Kada sve prodje, vlazna Zemlja isparava dok je Nebo zadovoljno greje. Priroda snazno mirise i podseca na zivot, na nova radjanja. Zemlja je vidno omeksala, primajuci u sebe kisu primila i sve semenke razbacane po njoj.
Zemlja se uz zivot koji radja uspinje, pokusavajuci da poraste, da ponovo bude jedno sa voljenim Nebom.

Danas su ljudi nenauceni da vide jednostavne stvari. Vecina ce vam pricati o kondenzaciji vodene pare, koheziji, neravnomernom zagrevanju i stvaranju kumulusa i cirusa. Naravno da samo ponavljaju naucenu pogresnu lekciju.
Zivot bez Neba, Zemlje i kise je ono cime je svaki suzanj kaznjen.  Jedina  zelja svakog zatvorenika je da  pokisne. Tako obicna a nedostizna zelja.
A mi, naizgled slobodni, bezimo od kise.
Nemojte hodati pogrbljeni, gledati u zemlju, sklanjati se od kise. Uspravite pogled, izadjite na kisu. Kisa donosi sa neba zivot. Udahnite, osetite, razumite i budite svedok stvaranja. Kada naucite da zagrlite kisu, zagrlili ste i Nebo i Zemlju. I tada ce vam taj zagrljaj, po drugom zakonu zagrljaja, doneti jos drugih zagrljaja.
Nevreme nije lose vreme, i to su nas pogresno ucili. Nevreme je kada vise ne postoji vreme, kada se vreme zaustavi da bi jos jedan delic sveta bio stvoren.
Makar jedna kap kise. Jedan zagrljaj. Jedan zivot.
Kada sledeci put pogledate horizont, razmisljajte. Mozda ce vam po kisi poslati odgovore.
Zaboravite na avione i brodove, satlove i taksije. Do horizonta se stize lepim mislima.

U pocetku bese rec

Uzeli su mi reci.
I promenili ih.
Ja osim tih reci nemam bogznasta.
Ne mogu mi isprljati auto, tepih, karmu... nemam ja nista od toga.
Imam samo reci.
I njih menjaju.
Nekome smeta glasno njakanje. Nekome ko ne zeli da se probudi.

Ne mogu reci da krstarenje nije bilo udobno.
Bilo je dobro biti deo.
Jer vise treperi, i vise se raduje poklonu onaj ko daje, nego onaj ko taj poklon dobija.

Nisam cvrst. Par samara i nekoliko udaraca ispod pojasa je dovoljno da me otera sa palube.
Jos ako dolaze od uniformisanog lica, onda se to broji duplo.
Na palubi nema vise oslonca. Kormilo je okrenuto ka zapadu, i svi su izgledi da se taj brod pretvara u Holandjanina.
Ne ubrzava krstarica zato sto postaje bolja, nego ubrzava zato sto pada.
Srecno plutanje vam zelim, ja imam svoje ostrvo. Trenutna populacija jedan, ali nikad se ne zna.
Jos malo pa ceo.

Sreca

Dobar dan. Da li ste srecni i zbog cega?
-Srecan sam jer imam sve albume Dzimija Hendriksa.
-Srecan sam zbog petice iz latinskog.
-Srecna sam zbog jednog decka... Ne, zbog dva, dvojice, jel se tako kaze?
-Srecan sam jer je stigla penzija, a nisam jer je mala. Al neka.
-Jaao, mico mala snimaju te, vidi! Evo, ovo je moj maltezer, idemo iz setnje, sta ste pitali? Pa ovako, zato sto... ne znam bas sada, ali da, jesam, pa da, verovatno zbog raznih stvari, onako, bas, bas!
 -I ti bi bio, znaci danas imam dojavu brate a danas je legla plata znacxi ako deportivo iz keca u iks razumes od jedne ce biti dve plate cuj care imas dojave na internetu sto posto prolazi samo treba da igras pametno mogu da te naucim.
-Pa ne znam, decko ce da me vodi u Rim da gledamo onaj toranj... Ne, nije mi to tata, to mi je decko.
-Jesam. Zasto? Ne znam.
-Kako sine da budem srecna, mala plata, muzu smanjili dvadeset posto al moras da cutis, dvoje dece, troskovi, uzas, dve male plate, on osamdesetcetiri hiljade i ja tek nesto vise, a deca ne rade za stalno, da ne izdajemo taj lokal ne znam kako bi, a sve je skupo.
-Odakle vama odobrenje i dozvola da me snimate? Gasi to, jel cujes sta sam rekao? Gasi!
...Otprilike.
Niko nije rekao da ne razume pitanje.
Da li je sreca izvan razumevanja? Da li se moramo odluciti, kao i za ostale stvari u zivotu, "da" ili "ne"?
Zato sto unapred odaberemo ulogu, a onda je glumimo. Potrosimo zivot usavrsavajuci glumu, glumeci nekog drugog, uceci tekst, gestikulaciju, oblaceci se kao lik koga glumimo.
I sat navijamo na vreme koje bi on navio. Umorni smo i nervozni, srecni i gladni, zima nam je i stezu nas cipele... ali to ne pokazujemo, ne odustajemo od uloge. Pa to je mala zrtva za nekoga ko glumi ulogu zivota.
Ponekad, nakratko, tik pred san, kad uloga prva zaspi, setimo se sebe, sebe koji od detinjstva jos nije poceo da zivi a nije prestao da zeli. Nema veze, uloga je vaznija. Ko bi nas uopste zeleo takve, obicne, kakvi jesmo. Svi ocekuju da vide ulogu, glumu, pokret, scenu.
Svi ocekuju.
Zato sto svi glume.
Zaboravili smo da zivimo. Glumimo rokere, japije, buntovnike, sposobne i namazane, angazovane, grubijane, intelektualce, zastitnike... Do smrti glumimo nekoga koga smo na pocetku odabrali, nekoga ko ima stavove i principe, nekoga ko izgleda bas onako kako prica.
Smrt, jedino smrt ce doneti toliko cekano olaksanje, oslobodice nas teske obaveze da glumimo nekog drugog, da budemo neko drugi, da se oblacimo, izgledamo i pricamo kao neko drugi. Obaveze da govorimo ono sto od nas ocekuju, da izgledamo onako kako od nas ocekuju, da se ponasamo onako kako od nas ocekuju.
Samo, tada ce biti kasno da postanemo svoji.
Resenje je prekinuti glumacki zivot i odmah poceti novistari, svoj. Kada glumac na sceni odglumi smrt, on nije zaista mrtav, on postaje zivlji od ostalih glumaca i moze ranije otici na pivo. Mnogima se takav prekid glume dogodi posto prezive neki tezak trenutak. Tada imaju opravdanje i pred svetom i pred sobom da se teatralno oslobode glumackih lanaca, bez bojazni od osude.
Pametan ne ceka tezak trenutak, nego napusta scenu dok je bistra glava i snazno telo. Za njega ce okolina reci: poludeo!
Naravno, svako zna da je bolje biti lud nego zbunjen.
I kada se lud zbuni, on nije manje lud.
U zbunjenom svetu, na pozornici medju glumcima, dobro je biti lud.
Loviti obrok, ne moliti za dnevno sledovanje hrane.
A onda se vratiti na uvodnu anketu.

Boja noci

Idem kod Pedje na rakiju od malina, mozda crveno pivo... slabo svetlo i bluz.
Ne cuje se bluz kako treba ako se ne slusa u mraku. Da li je do prostiranja bluza kroz svetlo, ili mi na svetlu drugacije cujemo, nije jos ispitano.
Veza izmedju svetla i muzike je jaca nego izmedju reci i muzike.
Pedja to zna.
Tesan je prostor, mlada rakija, los mikrofon, lampa u zvuku, pogresan redosled pesama... ali sve zajedno, na neki volseban nacin, zaobilazi usi i pravi prolaz direkt do srca. Posle zive muzike na srcu ostaje krater koji treba alkoholom dobro dezinfikovati, pre polaska u obliznju pekaru. Ako u Cuburskom parku zgazis psece govno a ne okliznes se, to znaci da nisi dovoljno pijan.
Bluz jeste. On i treba da bude pijan. Cele noci je pio.
Puno kasnije pokusavas da se prisetis odakle rupa na srcu, al ne ide. Jedino da pustis da iskaplje na tastaturu.
Al sta ako nesto neprilicno napise?
Oduvek mi muzika menja boju svetla, iako diplomirani prepisivaci tvrde da ne vidim boje.
Ne vidim ja mrak tamo gde ga mnogi vide. Volim i Flojde i barok, Satija i Subu, jer u njima ne vidim mrak nego drugaciju boju svetla.
Onaj ko u baroku vidi tamu, ne da ne raznaje boje nego je slep za zvuk.
Sreca je spoznaja dobrog u sebi. Pronaci izvor svetla, unutrasnju sijalicu, prepoznati boju.
Osvetliti metar puta.
Ne moze covek da vidi sebe, dok mu neko ne ponudi ogledalo. Ili sebe. Jer covek se najjasnije ogleda u necijim bistrim ocima.
I nije dovoljno videti lik, sve dok ne prepoznas boju nista nisi video.
Ziveli!