четвртак, 20. новембар 2014.

Horizont


Otkad ih je Bog razdvojio, Nebo i Zemlja se vole. Horizont je njihovo tajno mesto susreta, iako je ocigledno, niko nikada nije stigao do horizonta. Zemlja se kao dobra zena izvija, ne dozvoljavajuci da ih neciji radoznali pogled uhvati na delu.
Desava se da se izmedju njih ispreci oblak. Tezak, siv, kao da pokusava da oduzme od Neba boju, a od Zemlje toplinu i pogled.
Boreci se, Nebo zagreva oblak, a Zemlja salje oluje. Bez uspeha, oblak od toga postaje jos tamniji i tezi.
Munjama privlaci i prozdire manje oblake, stalno se uvecavajuci.
I ta siva igra, borba oblaka protiv Neba i Zemlje, traje sve dok Nebo ne napravi tajni dogovor sa oblakom.
Ceo oblak se tada pretvara u dobru kisu, i kroz nju nestaje. Kisu koja plodi zemlju i donosi novi zivot. Svi mi osecamo da je sav zivot dosao sa Neba.
Ne znamo sta je Nebo obecalo oblaku zauzvrat. Mozda prolazak ispod Duge, dobar put.
I tako, naocigled svih, u sred bela dana, zaklonjeni tek jednim tamnim oblakom, Nebo i Zemlja glasno vode ljubav. Bucno, snazno, cas toplo, cas hladno, klizavo i vlazno. Ponekad to traje satima.
Svi mi, deca Neba, iz nekog razloga bas tada instiktivno trazimo zagrljaj. Mama i tata se vole.
Kada sve prodje, vlazna Zemlja isparava dok je Nebo zadovoljno greje. Priroda snazno mirise i podseca na zivot, na nova radjanja. Zemlja je vidno omeksala, primajuci u sebe kisu primila i sve semenke razbacane po njoj.
Zemlja se uz zivot koji radja uspinje, pokusavajuci da poraste, da ponovo bude jedno sa voljenim Nebom.

Danas su ljudi nenauceni da vide jednostavne stvari. Vecina ce vam pricati o kondenzaciji vodene pare, koheziji, neravnomernom zagrevanju i stvaranju kumulusa i cirusa. Naravno da samo ponavljaju naucenu pogresnu lekciju.
Zivot bez Neba, Zemlje i kise je ono cime je svaki suzanj kaznjen.  Jedina  zelja svakog zatvorenika je da  pokisne. Tako obicna a nedostizna zelja.
A mi, naizgled slobodni, bezimo od kise.
Nemojte hodati pogrbljeni, gledati u zemlju, sklanjati se od kise. Uspravite pogled, izadjite na kisu. Kisa donosi sa neba zivot. Udahnite, osetite, razumite i budite svedok stvaranja. Kada naucite da zagrlite kisu, zagrlili ste i Nebo i Zemlju. I tada ce vam taj zagrljaj, po drugom zakonu zagrljaja, doneti jos drugih zagrljaja.
Nevreme nije lose vreme, i to su nas pogresno ucili. Nevreme je kada vise ne postoji vreme, kada se vreme zaustavi da bi jos jedan delic sveta bio stvoren.
Makar jedna kap kise. Jedan zagrljaj. Jedan zivot.
Kada sledeci put pogledate horizont, razmisljajte. Mozda ce vam po kisi poslati odgovore.
Zaboravite na avione i brodove, satlove i taksije. Do horizonta se stize lepim mislima.

U pocetku bese rec

Uzeli su mi reci.
I promenili ih.
Ja osim tih reci nemam bogznasta.
Ne mogu mi isprljati auto, tepih, karmu... nemam ja nista od toga.
Imam samo reci.
I njih menjaju.
Nekome smeta glasno njakanje. Nekome ko ne zeli da se probudi.

Ne mogu reci da krstarenje nije bilo udobno.
Bilo je dobro biti deo.
Jer vise treperi, i vise se raduje poklonu onaj ko daje, nego onaj ko taj poklon dobija.

Nisam cvrst. Par samara i nekoliko udaraca ispod pojasa je dovoljno da me otera sa palube.
Jos ako dolaze od uniformisanog lica, onda se to broji duplo.
Na palubi nema vise oslonca. Kormilo je okrenuto ka zapadu, i svi su izgledi da se taj brod pretvara u Holandjanina.
Ne ubrzava krstarica zato sto postaje bolja, nego ubrzava zato sto pada.
Srecno plutanje vam zelim, ja imam svoje ostrvo. Trenutna populacija jedan, ali nikad se ne zna.
Jos malo pa ceo.

Sreca

Dobar dan. Da li ste srecni i zbog cega?
-Srecan sam jer imam sve albume Dzimija Hendriksa.
-Srecan sam zbog petice iz latinskog.
-Srecna sam zbog jednog decka... Ne, zbog dva, dvojice, jel se tako kaze?
-Srecan sam jer je stigla penzija, a nisam jer je mala. Al neka.
-Jaao, mico mala snimaju te, vidi! Evo, ovo je moj maltezer, idemo iz setnje, sta ste pitali? Pa ovako, zato sto... ne znam bas sada, ali da, jesam, pa da, verovatno zbog raznih stvari, onako, bas, bas!
 -I ti bi bio, znaci danas imam dojavu brate a danas je legla plata znacxi ako deportivo iz keca u iks razumes od jedne ce biti dve plate cuj care imas dojave na internetu sto posto prolazi samo treba da igras pametno mogu da te naucim.
-Pa ne znam, decko ce da me vodi u Rim da gledamo onaj toranj... Ne, nije mi to tata, to mi je decko.
-Jesam. Zasto? Ne znam.
-Kako sine da budem srecna, mala plata, muzu smanjili dvadeset posto al moras da cutis, dvoje dece, troskovi, uzas, dve male plate, on osamdesetcetiri hiljade i ja tek nesto vise, a deca ne rade za stalno, da ne izdajemo taj lokal ne znam kako bi, a sve je skupo.
-Odakle vama odobrenje i dozvola da me snimate? Gasi to, jel cujes sta sam rekao? Gasi!
...Otprilike.
Niko nije rekao da ne razume pitanje.
Da li je sreca izvan razumevanja? Da li se moramo odluciti, kao i za ostale stvari u zivotu, "da" ili "ne"?
Zato sto unapred odaberemo ulogu, a onda je glumimo. Potrosimo zivot usavrsavajuci glumu, glumeci nekog drugog, uceci tekst, gestikulaciju, oblaceci se kao lik koga glumimo.
I sat navijamo na vreme koje bi on navio. Umorni smo i nervozni, srecni i gladni, zima nam je i stezu nas cipele... ali to ne pokazujemo, ne odustajemo od uloge. Pa to je mala zrtva za nekoga ko glumi ulogu zivota.
Ponekad, nakratko, tik pred san, kad uloga prva zaspi, setimo se sebe, sebe koji od detinjstva jos nije poceo da zivi a nije prestao da zeli. Nema veze, uloga je vaznija. Ko bi nas uopste zeleo takve, obicne, kakvi jesmo. Svi ocekuju da vide ulogu, glumu, pokret, scenu.
Svi ocekuju.
Zato sto svi glume.
Zaboravili smo da zivimo. Glumimo rokere, japije, buntovnike, sposobne i namazane, angazovane, grubijane, intelektualce, zastitnike... Do smrti glumimo nekoga koga smo na pocetku odabrali, nekoga ko ima stavove i principe, nekoga ko izgleda bas onako kako prica.
Smrt, jedino smrt ce doneti toliko cekano olaksanje, oslobodice nas teske obaveze da glumimo nekog drugog, da budemo neko drugi, da se oblacimo, izgledamo i pricamo kao neko drugi. Obaveze da govorimo ono sto od nas ocekuju, da izgledamo onako kako od nas ocekuju, da se ponasamo onako kako od nas ocekuju.
Samo, tada ce biti kasno da postanemo svoji.
Resenje je prekinuti glumacki zivot i odmah poceti novistari, svoj. Kada glumac na sceni odglumi smrt, on nije zaista mrtav, on postaje zivlji od ostalih glumaca i moze ranije otici na pivo. Mnogima se takav prekid glume dogodi posto prezive neki tezak trenutak. Tada imaju opravdanje i pred svetom i pred sobom da se teatralno oslobode glumackih lanaca, bez bojazni od osude.
Pametan ne ceka tezak trenutak, nego napusta scenu dok je bistra glava i snazno telo. Za njega ce okolina reci: poludeo!
Naravno, svako zna da je bolje biti lud nego zbunjen.
I kada se lud zbuni, on nije manje lud.
U zbunjenom svetu, na pozornici medju glumcima, dobro je biti lud.
Loviti obrok, ne moliti za dnevno sledovanje hrane.
A onda se vratiti na uvodnu anketu.

уторак, 18. новембар 2014.

Boja noci

Idem kod Pedje na rakiju od malina, mozda crveno pivo... slabo svetlo i bluz.
Ne cuje se bluz kako treba ako se ne slusa u mraku. Da li je do prostiranja bluza kroz svetlo, ili mi na svetlu drugacije cujemo, nije jos ispitano.
Veza izmedju svetla i muzike je jaca nego izmedju reci i muzike.
Pedja to zna.
Tesan je prostor, mlada rakija, los mikrofon, lampa u zvuku, pogresan redosled pesama... ali sve zajedno, na neki volseban nacin, zaobilazi usi i pravi prolaz direkt do srca. Posle zive muzike na srcu ostaje krater koji treba alkoholom dobro dezinfikovati, pre polaska u obliznju pekaru. Ako u Cuburskom parku zgazis psece govno a ne okliznes se, to znaci da nisi dovoljno pijan.
Bluz jeste. On i treba da bude pijan. Cele noci je pio.
Puno kasnije pokusavas da se prisetis odakle rupa na srcu, al ne ide. Jedino da pustis da iskaplje na tastaturu.
Al sta ako nesto neprilicno napise?
Oduvek mi muzika menja boju svetla, iako diplomirani prepisivaci tvrde da ne vidim boje.
Ne vidim ja mrak tamo gde ga mnogi vide. Volim i Flojde i barok, Satija i Subu, jer u njima ne vidim mrak nego drugaciju boju svetla.
Onaj ko u baroku vidi tamu, ne da ne raznaje boje nego je slep za zvuk.
Sreca je spoznaja dobrog u sebi. Pronaci izvor svetla, unutrasnju sijalicu, prepoznati boju.
Osvetliti metar puta.
Ne moze covek da vidi sebe, dok mu neko ne ponudi ogledalo. Ili sebe. Jer covek se najjasnije ogleda u necijim bistrim ocima.
I nije dovoljno videti lik, sve dok ne prepoznas boju nista nisi video.
Ziveli!

Dve vesti

Stigla je jesen.
Muskarci postaju medvedi, zene postaju depresivne.
Fejd aut mi nece naskoditi, naucio sam da posle svakog pocinje nova pesma. Kad zavrsim stranu okrenucu plocu, pa ponovo, novih pet, sest, sedam pesama. Na kraju se ni ne broji koliko je bilo pesama, samo koliko je bilo dobrih. Jedna, samo jedna dobra pesma, moze ceo album napraviti sjajnim ili popularnim. Srecom, jedna losa, pa cak nekoliko losih pesama, ne mogu pokvariti ono sto jedna dobra donese.
Poslednje pesme na svakoj strani su spore, melanholicne, mirne. Energija se pretvara u razumevanje, bes u tugu, ritam u dosadu, radost u secanje.
Tuga je primerena kraju, nekakvom kraju, bilo kakvom.
Samo, kraja nema. Bogovi su zaboravili da ga stvore. Ili mozda nisu stigli, zarakijali se i pijani zaspali.
Vozimo zivot preko dzombi. Truckav je put, pucamo, psujemo i skripimo od napora.
Ali zamisli nesrecu da tih dzombi u zivotu nema? Da je sve mirno, ravno, jednolicno, udobno?
Nismo mi pravljeni za to.
Posle svakog potresa treba ustati.
I kukati, kao ja. Zasto da ne?
Sve ce proci. To su dve vesti: najbolja i najgora.

недеља, 16. новембар 2014.

Bas



Muzika je jedina hrana koju nije bog napravio, nego pali covek. Muzika je "zdrava hrana" za dusu.
Kada si mlad, slusajuci muziku slusas glas, solo instrument, katkad bubanj.
Oni prenose informaciju, istinu pretvorenu u lepotu, u muziku.
Prenose ono sto je mladom coveku najpotrebnije - seme ideje.
Poruke su vesto zapakovane u muzickim tekstovima, u nacinu interpretacije, u glasu pevaca koji zavisi od raspolozenja...
Nalaze se u brzem ili sporijem ritmu, u mekoci, preciznosti ili agresivnosti solo instrumenta. U brzini bubnja. U sitnim greskama i mikrofoniji.
Trazeci poruke koje prenose visoki tonovi, mlad covek retko kad registruje bas. Niko mlad ne razume zasto uopste bendovi angazuju asocijalnog usporenog basistu koji se na bini klati kao da je od gume, a zamisljen pogled mu zavrsava nigde, u vazduhu metar ispred.

Covek neminovno stari. Informacije koje do njega kroz muziku dolaze postepeno pocinju da se ponavljaju. Ideje koje treba da stvore, pocinju da izgledaju plitko, nerealno i potroseno. Glas i solo instrument pocinju da smaraju dosadnim ponavljanjem iste recenice, recenice koja je odavno prozivljena.
I dobos sve vreme lupa jedan isti ritam, suvise brz za nekoga kome sada treba mir. Suvise brz, jer toliko podseca na vreme.

Tada, kada izgleda da muzika vise nema sta da pruzi, da je potrosena, tek tada iz nje izlazi nesto sto nikada ranije nije registrovano.
Dolazi zvuk iz potpuno druge dimenzije, dubok i smislen, snazan a necujan... Bas.
Kada dodje iskustvo, kada prodju godine, bas donosi novi smisao. Donosi toliko potrebnu snagu, iako bez buke. Donosi emocije, duboke kao dusa, kao Bajkal, ciste i jasne, potpuno oslobodjene informacija.
Otvoren novi svet, emocije koje dolaze sa neocekivanog mesta, daju muzici novu priliku. Bas je nekada mars vojnickih cizama, a nekada tek ledeni lahor izmedju oblaka. Prepustajuci se basu ljudi postaju oslobodjeni pritiska informacija, i ulaze, kao klizeci po mirnoj vodi, u sopstveni svet emocija. Tada covek pocinje da cuje jos jednu muziku, jos jednu melodiju, svoju sopstvenu, unutrasnju. Tada se covek moze sasvim pribliziti svom srcu i videti sta je u njemu, dohvatiti zarobljene uspomene i ziveti ih ponovo, bez bojazni da ce ga informacijama uplasiti.
Dakle, to je put. Do srca se dolazi silazeci niz emocije, i trazeci sopstveni ritam, sopstveni bas, zvuk iznutra.
Uporedjujuci muziku koja dolazi, i onu "u nama", mogli bi smisleno i razumno odgonetnuti svoje emocije.
Ali cekaj, zasto bi to radili?
Samo treba pronaci bas koji odgovara onome sto u sebi cujemo.
I zaplivati na tim talasima.
Daleko,
zauvek.




Ne vidjamo cesto ljude koji srcem rade, koji vole da rade ono sto rade.
Ovo je jedan od retkih snimaka; posmatraj, otpanji muziku, odgledaj do kraja.
Lica muzicara su kao lica dece u sred igre. Radost i decja nevinost, zajednicko stvaranje.
Osim lica velikog BB-ja, na njegovom licu je umor, godine. I sreca, velika sreca.
Zadovoljstvo starca dok posmatra unuke u igri.

Ma cime se bavili, bice to do smrti.
Znaci kratko.
Pa zasto se onda ne bi bavili onim sto volimo?
Ili makar pokusali da trazimo ono sto volimo?
Zar se zivot mora svesti na "stvaranje uslova" i "bavljenje necim da bi postali neko".
Sa neostvarenim zeljama, ma koliko nekome uspesni izgledali, znamo da smo niko.
I to je ponizenje na koje svesno i dobrovoljno pristajemo.
Slusajte bas. U njemu je i istina i snaga.

петак, 14. новембар 2014.

Bice skoro propast sveta

Kada smo, tacno, prestali da budemo ljudi?
Kako smo prestali da budemo ljudi?
I najnejasnije od svega: Zasto smo prestali da budemo ljudi?

Bela zena, hoda sa stapom, obilazi tramvaje od Vuka uzbrdo; moli za deset dinara za hranu i lek... pominje bolesnu cerku.
Iz tramvaja najcesce izlazi bez dinara, retko sa deset, dvadeset metalnih dinara.

Astmaticar bez daha ulazi u cekaonicu; sestra mu nalazi mesto da sedne, nudi vodu, otvara prozor.
-Gospodine, da li Vam je bolje? Odmah ce Vas primiti doktor. Mozete li mi dati knjizicu?
Kratak pogled na knjizicu, i ravnodusnost na licu:
-Knjizica Ti nije overena, nisi platio doprinose a hoces lekove i to jos preko reda. Sacekaj red pa Ti sam pitaj lekara da li ce da Te primi, bas si danas nasao da dodjes kad je guzva pred vikend.

-Dobar dan, kontrola, Vasu kartu, gospodine, molim.
-Nemam para.
-Sta cu sa Tobom? Sigurno nemas ni dokumenata, je li? Ajde izadji sad na prvoj ili cu da Ti pisem kaznu i prijavu, pa Ti onda objasnjavaj komunalnoj.

-Uzmite ovaj, komsija, odlican je, i mi ga svi u kuci koristimo, evo dacu Vam mali popust.
-Nemam ja para za te skupe, trazim nesto jeftinije... a i datum je izgleda istekao?
-Nije istekao, nego Ti prvo nauci da citas, i ponesi naocare kada krenes u prodavnicu, nemas para a zakeras.

Ispred banaka i restorana nema prosjaka. Na taksi stanicama nema prosjaka. Pitam: Zasto? Kazu: Biju nas!

Vaspitacica u drzavnom vrticu otvorenom sakom lupa decu svaki put kada prodje  poded njih. Neko dete rukom protrlja glavu kao da namesta frizuru, mada vecina ne reaguje jer je to uobicajeno ponasanje. Naucili su da je plakanje najnepozeljniji nacin ponasanja, jer tada ostaju i bez uzine. Trogodisnjak razume da je to zato sto on nije dobar. I kada pokusa da bude dobar, ponovo dobija cuske, i zakljucuje da on uopste nije dobar. Sa tom slikom o sebi, da je neispravljivo los, on nastavlja zivot rastuci ukrivo. Vaspitacica je tu da vaspitava, nece valjda zbog udaranja da lete glave. Nema nikakve veze sto deca imaju petnaest, a vaspitacica - uniformisano lice sa masnom platom - stopetnaest kila zive vage.

-Gde gledas, majmuncino, vidi sta si uradio, ko ce ovo sada da plati, a, moronu? Jaoo, sa kakvim se budalama ja raspravljam. Nemoj slucajno da si zvao muriju, olupacu ti telefon o glavu.
-Pa nije nista komsija, isparkiravao sam i samo malo zakacio branik, ni ne vidi se.
-Sta bre samo malo, moroncino debela? To je tebi malo? Jao jebote, Ajde, sta gledas, vadi pare.
-Pa sada imam pet hiljada, nemam vise, do penzije jos deset dana.
-Ajde dobro daj. I samo da znas da nije dovoljno, uopste nije dovoljno, ja bih sada mogao da trazim cak pedeset evra, jeR znas ti posto je branik? A tek felne?
-Pa to je toliko.
-Sta bre toliko, ti mislis da ne znam da racunam, jeR to mislis? Ja sam ovo zaradio sa svojih deset prstiju,a kad postanem punoletan jebacu vam kevu svima. Sta ti imas, sto godina i vozis krsa. Ajde mici mi se sa ociju i nemoj vise da sam te video da ovde parkiras.
-U redu komsija. Hvala.

-Jel ispravna?
-Pogledaj slobodno, ja sam to dobio iz Austrije, znas kako svabo na to pazi, ko nova je, u odlicnom stanju, takvu neces naci nigde, ne pipaj, mozes samo da gledas, sta bi bilo kada bi svi pipali kao ti?
-Jel ispravna?
-Naravno, sigurno, sta mislis da bi ja uvalio nekome neispravnu? Ja se ovim bavim vise od godinu dana, sve znam. Iz Nemacke sam je nabavio, odlicna je, orginal, vredi makar duplo, ako ne i...
-Jel ispravna?
-Vidi decko, mnogo ti nesto pitas, pa jel ti kazem sto puta da nemam struje u kuci i da nisam mogao da je probam, tako da je sad neispitana, ali je skoro sto posto ispravna, dosla je iz Svajcarske, a znas da nema kod Svajcarca ovo ono...
-Posto?
-Esi kupac? Ako jesi tebi cu da dam ispod cene, samo da prodam, iako vredi bar duplo vise, ovakav original neces nigde naci, to ti ja garantujem.

U jednom dahu:
-Dobar dan, moje postovanje, zovem iz osiguravajuce kompanije da Vam predlozim nas novi superpovoljan program za sve profile u kome mozete aktivno ucestvovati i dodatno zaraditi recite mi da koliko imate godina i da li ste zaposleni, i da li su vasi ukucani zaposleni, odnosno koliko imaju godina?
-Nisam zainteresovan, hvala.
-Mozda me niste razumeli, mi Vama potpuno besplatno nudimo da nas agent dodje kod Vas i da Vas upozna sa nasim programom u kome mozete ostvariti benefit za sve clanove Vase porodice ukoliko uzmete porodicni paket mada mozete u pocetku uzeti pojedinacni pa kasnije prosiriti to nije nikakav problem...
-Nisam zainteresovan, hvala.
-Da li ti uopste imas 18 godina?
-Imam 46 i nisam zainteresovan, hvala.
-Tuu-tuu.

Knjige kazu da su nasi preci nosili duge maceve. Kada je proslo vreme maceva, prekovali su ih u alat i njime svorili sve ono sto su bogovi propustili. Danas ljudi imaju druge stvari u rukama: juče tambura, danas pivska flaša na prevrnutoj gajbi ispred prodavnice. Pijemo da bismo pobegli od činjenice da smo alkoholičari.

Nek propadne nije steta.