четвртак, 26. јануар 2023.

Od rata do rata

Vrednosti se uništavaju. 

Čak i novac koji nije vrednost nego samo mera.

Brojanje papirića je gotovo svečan trenutak, zahteva pažnju, mir. Svaki papirić koji prođe kroz prste se u umu prevodii u neku vrednost.

Sada samo lupiš enter i neki brojevi na ekranu se prevrnu. Nema duše.

Pa i muzika; nekada bih išao da kupim ploču, trepereći od nestrpljenja, 

donesem kući, uključim torensa, čekam da se pojačalo zagreje, izvadim iz omota, nanesem antistatik kupljen u Minhenu preko puta stanice, pažljivo nacentriram iglu i spuštam na međutrag. Kreće čarolija dok čitam stihove sa albuma kao iz knjige. Ploča je veća u očima nego u rukama.

Sada kliknem mišem i kreće spot, pokretne slike ulaze u um a muzika je tu samo da prati, ili čak smeta vizuelnom.

Kada su stvari oko nas krenule da gube dušu bilo je pitanje vremena kada će doći do nas.

33 коментара:

  1. https://youtu.be/D1l_l_dP99Y

    Hej ti, ti tamo negde gde šiba hladnoća
    Tamo gde si usamljena, tamo gde stariš
    Možeš li me osetiti?
    Hej ti, što stojiš u prolazu
    Sa svrbljivim stopalama i bledog osmeha
    Možeš li me osetiti?
    Hej ti,nemoj im pomagati dok sahranju svetlo
    Nemoj se pradati bez borbe

    Hej ti, tamo negde gde si sama
    Gde sediš gola pored telefona
    Da li bi me dotakla?
    Hej ti, sa uvom naslonjenim na zidu
    Čekajući da te neko pozove
    Da li bi me dotakla?
    Hej ti, da li bi mi pomogao da ponesem ovaj badem?
    Otvori svoje srce, dolazim kuci.

    Ali to je samo bila varka
    Zid je bio previsok
    Kao sto mozeš videti
    Bez obzira koliko će pokušati
    Nije mogao da se oslobodi
    I crvi su mu ušli u lobanju

    Hej ti, što stojite na putu
    Uvek radeći šta Vam je rečeno
    Možete li mi pomoći?
    Hej ti, tamo iza zida
    Što lomiš flaše niz dvoranu
    Možete li mi pomoći?
    Hej ti, nemoj mi reči da ne postoji nada
    Zajedno sto ustali, podeljeni padamo
    Padamo... padamo... padamo...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hej ti tamo, prijatelju,
      na drugom kraju sveta,
      ne vidim ti lice, ne znam kako izgledaš,
      možda si mali, ćopav i ćelav
      il neki matori grmalj bariton
      čak i da si mlađani mister lepotan
      svejedno je, nije mi važno

      Ne bih da istežem ruke toliko
      da te dotaknem, a nije mi ni stalo
      Ne znam kakav si, ali znam ko si

      Godine iskucanih reči,
      misli namerne ili se slučajno otele
      govore nečujno sve o tebi

      Dogod smo ovde zajedno
      i držimo se za nevidljive ruke
      svejedno je da li letimo ili padamo
      s ovo malo duše.

      A sve ostaje zapisano, tamo negde.

      Hej, ti tamo, prijatelju,
      možeš li da osetiš svaki put moj zagrljaj
      za dobro jutro i laku noć?

      Избриши
    2. Stvari su potsetnik, čuvar uspomena, čak i kada ih više nema, uspomene ostaju, bolje i lepše nego što su zaista bile.

      Избриши
  2. Ne znam da li negde postoji generacija koja nije osetila rat?
    Da se ne seća sirena, zlokobnog brujanja bombardera, besomučnog lajanja kerova koje prethodi prvim eksplozijama, sve bliže i bliže?
    Kome to nije poznato makar iz priča preživelih?
    A tek posleratne godine oskudice, gladi, očajanja, žena u crnini, ruševina.

    Neki ratovi se ipak završe, naš nikada.
    Još uvek smo između dva, ili smo već u novom?
    A započeo je pre mnogo vekova i još uvek nam
    ne dopušta da proživimo mirno ovo malo, preostalo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Govore generali je da je rat prirodno stanje.
      Meni izgleda kao društveni konstrukt, logična posledica civilizacije stvorenoj na pohlepi - potrošačkom društvu.
      Kada mentalitet potrošnje postane gorivo za civilizaciju, rat je samo pitanje vremena.
      Ratovi neće prestati dok se ne promeni temelj civilizacije.
      Temelj potrošačkog društva je konkurencija, rat.
      Temelj novog društva bi morala da bude saradnja. Ima se šta naučiti od naizgled primitivnih a naizgled necivilizovanih Bušmana. Njihova civilizacija je saradnja.

      Ne može se ući u novo dok se ne ugasi staro. Da li je gašenje ono čemu svedočimo?

      Избриши
    2. Ovo što gledamo je raspirivanje požara, pitanje je da li se može zaustaviti, možda je to uvod u krah naše civilizacije i temelj za neku novu?
      Jasno je svima da je potrošačko društvo neodrživo,
      isto kao imperijalni kapitalizam.
      Traže se novi putevi, ali niko ne može znati kuda će nas odvesti.
      Razmaženi bahati potrošači ne bi da uče od Bušmana,
      a šta ako ipak hteli mi ili ne hteli završimo kao oni?
      Skromni, miroljubivi, plemeniti, ljudi sa osmehom.
      Prava stvar.
      I pravedna.

      Избриши
    3. Razmaženi potrošači će prestati da budu razmaženi kada ih pritisne nemaština i kada počnu da troše samo koliko stvore.
      Nemaština se upravo proizvodi. Namerno, planski, veštački, povlačenjem robe i novca, a izgovor je rat.
      Prevaspitavanje će, uz malo sreće, pokrenuti dosadašnje konkurente na saradnju.
      Ako se to desi, doba ratova će biti trajno završeno.

      Избриши
    4. Ne verujem da je to moguće, liči na neki fantastični filmski scenario, isto kao moja utopija o Bušmanima.
      Bilo je svetskih ratova sa katastrofalnim posledicama, a sapijens nije ništa naučio i ništa se nije promenilo, zverka u njemu čuči i vreba, sve krvoločnija.
      Da bi živeo kao Bušman, moraš biti rođen Bušman.

      Neka bude Bušman.
      I bi Bušman.
      I vide Bog da je dobro i nasmeši mu se brk. :)

      Избриши
    5. :)
      Postoji legenda o narodu koji je lutao 40 godina,
      dok svi koji se sećaju starog sveta nisu pomrli,
      a onda su u novi svet ušli samo oni koji su se na tom putu rodili,
      oni koji ne pamte stari svet.

      Šta ako pad potraje 40 godina? Da švabo uzme nožić i komad drveta da izdelje sebi klompe? I da se seti da i bližnjima treba napraviti klompe, a ovi će ga zauzvrat hraniti?
      Teoretski, nije nemoguće.

      Избриши
    6. Teorijski je sve moguće, pa i da bi biblijskih 4o godina moglo biti 4ooo ili 4oo ooo ljudskih godina?
      Možda će se sapijensu do tada frontalni režanj udvostručiti,
      a duša oplemeniti, pa Švaba počne deljati klompe za komšiluk?
      Mada je verovatnije da će pre sebi izdeljati par novih, pa još par...sve dok ne ispuni svoj plakar, a višak iznese na pazar.

      Narod koji je izbegao iz faraonskog ropstva i lutao dugodugo pustinjom, progonjen je hiljadama godina kao proklet, bez prava na posedovanje zemljišta bilo gde u svetu, pa i danas jedva opstaje na jezičku prapostojbine koji mu je posle holokausta dodeljen uz obalu mora.
      U neprekidnom ratu sa neprijateljskim komšijama, ograđuje se betonskim zidinama, spava sa oružjem, proteruje, ubija, sveti se u skladu sa - oko za oko, zub za zub.

      Vreme ništa ne zaboravlja, stare legende žive i
      rađaju se nove, povod za nove ratove.

      Meni ostaje pitanje - da li žrtva sme da se pretvori u dželata ili da trpi i moli se Bogu?

      Избриши
    7. Biti zrtva ili dzelat je stvar trenutnih okolnosti, neprilika.
      Namesti se situacija pa prodje.

      Ali postoje rodjene zrtve i rodjeni dzelati. Njima je promena polozaja i stanja promena cele licnosti. Metanoja.

      Ponudi obraz.
      Okreni i drugi, mozda ga dozoves pameti.
      Treci obraz nemas, i ne dozvoli samaranje.
      Mac je s razlogom za pojasom.

      Избриши
    8. Lepa ideja, šteta što retko uspeva ponekom pokajniku, kandidatu za sveca.

      Kolektivna metanoja izgleda nedostižno, pauze između dva rata koriste se za dodatno naoružavanje,
      odgajanje patriotskog topovskog mesa, za nove strategije i taktite, uključujući drevnog Sun Cua.

      4ooo ili 4oo ooo godina?
      Uzdajmo se u evoluciju, ako još budemo ovde.

      Избриши
  3. Ne gubi čovek dušu, bori se da je spase od ludila u haotičnom vremenu koje predugo traje.
    Iz poraza u poraz.
    Od danas do sutra - strepnja, strah, neizvesnost.
    Nemoć je prevelik teret, sve dok očajanje ne pređe u bes i pobunu - jedini način da svako spase svoju dušu.



    ОдговориИзбриши
  4. Od vrata do vrata, rat kuca na svaka vrata.

    Neki su več odavno sagradili atomska skloništa sa olovnim vratima, napunili konzervama, čak i oružjem za svaki slučaj!
    Budalasto kao i ono duboko zamrzavanje tela za neku bolju, daleku budućnost.
    Isto tako smešno kao i balsamovanje pokojnih faraona za večni život.
    Zašto toliko brinuti za telo, ako je duša večna?

    Meni je lako, znam da imam samo ovo danas i ništa više.

    ОдговориИзбриши
  5. Zamisli tek da me kroz sto godina kloniraju iz jedne ćelije moje kose, pa da se ja ovakav nađem u bogzna kakvom svetu sa bogzna kakvim spodobama?
    Možda u pustoši posle atomske katastrofe?
    Neka, fala.
    I ovo što sam do danas gledao i doživeo je previše.

    ОдговориИзбриши
  6. Poslednjih godina sve je više žena u vrhu svetske političke scene,
    predsednica države, premijerke, čak na položaju ministra odbrane...
    Da li će vladavina estrogena i progesterona promeniti nešto,
    da li će ratoborni testosteron ustuknuti pred urođenom ženskom nežnošču, brigom za potomstvo i porodično gnezdo,
    ili će svi hormoni biti poraženi slepom glupošću, kao uvek?



    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je stvarno dobro pitanje.
      Estrogen stvara, testosteron brani.
      Svet bi bio raj da nema siledzija koji imaju potrebu da osvajaju.
      Svemu ima vreme, kaze Solomon.
      Da li stize vreme stvaranja, vreme odbrane,
      ili vreme rusenja?
      Bojim se odgovora.

      Избриши
    2. Živimo u vremenu rušenja.
      Ako je po Solomonu, dolazi vreme promena.
      Nadajmo se vremenu stvaranja.

      Избриши
  7. Ja ne patim od nostalgije, to je boljka onih koji pamte bolja vremena.
    Bolujem od nade da će sutra biti bolje.
    Neizlečiva boljka.
    Da, malo sutra.

    ОдговориИзбриши
  8. Ne patim za prošlim vremenima, ni za izgubljenim stvarima.
    Žalim za nestalim dragim ljudima i onima koje neću nikad sresti.

    ОдговориИзбриши
  9. Šta su otadžbinski i svetski ratovi spram ličnih? Njih vodim sa svima oko sebe od kad sam živ.
    Mama, tata, sestra, braća, komšija, učiteljica, trener, profa, šef, cura, žena, deca, prijatelji i "prijatelji"...
    Nabrajanje bi potrajalo.
    Čudim se da sam još živ.

    Kad pogledam dobro, sve te ratove sam izgubio,
    ali zadovoljtvo je ipak moje, iako sam zlopamtilo.
    To je ono što mi je neobjašnjivo.? :D

    ОдговориИзбриши
  10. Najteže borbe se vode bez oružja, u nežnim godinama.
    https://youtu.be/IP8psM4LWXk
    A onda im neki matorci navuku uniforme, nauče kako se ubija i oteraju u rat.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. The best and most beautiful things in the world cannot be seen, heard, or even touched, they must be fealth in the heart
      :* :* :*

      Избриши
    2. Odbio sam Vukovar, ne zato sto se plasim nego zato sto sam video izdaju.
      Verovao sam u ljubav. Glup bio i ostao. Jos verujem.
      To nije bio moj rat.
      Moj tek dolazi.

      Избриши
    3. Eto ti sad!
      Taman pomislim da si neki miroljubiv stvor, ali i ti se spremaš da ratuješ?
      I kako te onomad nisu streljali kao dezertera?
      Hvala bogovima. :zag: :* :heart:

      Gledam slike Vukovara i Mariupolja, nema razlike,
      rušiteljska ruka radi temeljno kada hoće da zbriše neki grad do temelja.
      O ideji koja takvu ruku vodi ne vredi govoriti - beskrajna, besmislena priča o izgovorima, za ovu estrogenku neshvatljiva.

      Избриши
    4. U Groz om nije ostao kamen na kamenu, peglan je tepih bombama. Sada je to moderan i irijateljski grad u kojem se ne mogu pronaci ni tragovi rata, uskoro ni secanja.
      Vukovar je po osvajanju obnovio Zika Mustikla, pa je tako obnovljen predat rvatima da lome cirilicne natpise.
      I Marinka i Mariupolj ce biti obnovljeni, ukoliko gradjani prezive. Dezerteri ce spasiti svet.
      U svakom ratu vidis mrtve, ali tek kad vidis izdaju vreme je za povratak kuci.

      Избриши
    5. Da, istorija je povest o gluposti, ispisuju je ponavljači.
      Kartagina, Hirošima, Drezden, Varšava, Grozni...

      Bronzani spomenici osvajačima sa isukanim mačevima su u svakom mestu na svetu,
      a samo jedan ga zaslužuje - neznani junak, nevina žrtva ratničkog ludila.
      Još uvek nedostaje spomenik streljanom neznanom dezerteru i nema izgleda da će ga biti.
      Za svetske dezertere :heart:

      Избриши
    6. Dezerteri ce spasiti svet.

      Избриши
    7. Dezerteri svih zemalja, ujedinite se! :)

      Избриши
  11. Tokom svog kratkog života, neko može preživeti svetski rat, otadžbinski rat, čak i rat protriv samog sebe i biti na pobedničkoj strani ili do nogu potučen.
    Ali najteže je od svega pobediti u ličnom ratu, u ratu za sebe.
    A takvih kao Helen Keler nema mnogo.
    Od rođenja gluvonema i slepa, uz pomoć nadahnute i požrtvovane učiteljice, uspela je da završi studije, nauči četiri svetska jezika, napiše mnogo knjiga i bude uzor i podrška za mnoge nesretnike.
    Ne znam ko je veći heroj, njena učiteljica ili Helen.
    Mogu samo da zamišljam kakav je bio put između njena dva citata -
    "Gluvonemost bulji u mrak, dok jedino mrak bulji u nju",
    pa sve do -
    "Najbolje i najlepše stvari ne mogu se videti, čuti, pa ni dotaknuti, moraju se osetiti srcem".

    Za mene tu prestaje ljudska volja i počinje viša sila. :)

    ОдговориИзбриши