Cesto srecem ljude koji svaku recenicu pocinju sa JA.
Gde god pogledaju, vide sebe. I to ne bi bio problem kada bi, makar nekada, pogledali u sebe. Unutra, duboko, gde se pod slojevima prasine i uspomena, nesigurnosti i razocaranja, krije izvor svetla.
Ne veruju da u njima ista svetli. Ego je prekrio svetlo.
Ja mislim, Ja tvrdim, Ja jesam, Ja nikada ne bih... govore.
Drugima traze mane i rado ih kritikuju i ogovaraju.
Misle da ce, kada objasne svetu da su svi drugi losi, odnekud isplivati njihove vrline.
Trude se da izgledaju cvrsto, stabilno, jako.
Trude se da izgledaju umesto da budu.
Zato sto ne razumeju.
Postoje meki i cvrsti ljudi. Mek ce se lako, u bilo sta i bilo koga uklopiti, u bilo koje drustvo i sredinu.
Naizgled.
Zbog mekoce ce njegov deo, njegova karika, njegova strana biti slabija, i posledicno uzrok skore propasti.
Tamo gde on stane nece biti snage, cvrstine, stabilnosti.
Cvrsti se malo gde uklapaju. Tesko se menjaju, prilagodjavaju, pokusavaju da budu ono sto jesu.
Ali kada se cvrst negde uklopi, postaje nalik kamenu piramide. Neprobojan, snazan, stamen i sa svrhom.
Zna i postuje svoje mesto. Postaje vecan. Cuva i cuvan je, daje snagu i stabilnost celoj strukturi.
Voli.