Stiže pristojan svet

Svet se oštro podelio na dve polovine.
Na dva dela koja se ne prepoznaju, ne razumeju, ne poštuju.

Prvi deo su pristojni. Možda poneki jedu mačke i slepe miševe, seku ruke i vešaju po trgovima... ali to nije prava mera pristojnosti.
Pristojni su u smislu da rade, da hoće da rade, i da žive od svog rada.
Kad treba da se glasa disciplinovani su. Ako zatreba da se ratuje neće odbiti.

Drugi su kulturni. Dižu mali prst dok piju čaj, imaju daljinski za sve u životu, ne rade ništa korisno - ne stvaraju novu vrednost. Žive od tuđeg rada. Brinu o ozonskim rupama i pravima manjina.
Oni su potrošači.
Do sada su od sistema bili podržavani i bogato plaćani da se upravo tako ponašaju.

Oduvek je postojala podela na one koji rade i na one koji troše, ali su geografski živeli na istom prostoru. Aristotel i Sokrat su u svojoj kući imali robove koji su radili, dok su potonji filozofirali.
A sada su dva nepomirljiva sveta geografski odvojena. 

Nedavni rat sa nevidljivim neprijateljem,
a to je bio svetski rat,
je nedvosmisleno pokazao da su strahovanja i jednih i drugih vladara da su mase sposobne da se pobune neopravdana.
Ljudi se nisu pobunili, i za kratko vreme su i oprostili i zaboravili ukidanje osnovnih ljudskih prava:
pravo na rad, pravo na slobodno kretanje,
pravo na mišljenje i pravo na govor.
Pravo na izbor.

Ljudi su dokazali da su nesposobni za pobunu, i za potonju smenu tlačitelja, čak iako u svim zemljama danas priznaju da su radili pogrešno, da nije trebalo tako, da su preterali sa represijom...
Ljudi su pasivizirani. Ponovo neće reagovati na rat koji sledi.
Ljudi su prestali da budu ljudi i postali poslušne ovce.
Ili robovi?

Uskoro će se dva sveta razdvojiti.
Oni koji rade, koji stvaraju, pristojni, će preživeti.
Šta će biti sa nama, potrošačima? Da li će nas prodati u roblje?
Kinezi i Arapi ubrzano kupuju Srbiju. I Balkan.

Nismo mi

Stojim u polupraznoj troli, negde kod srednjih vrata i slušam radio. Jutro. Neki prota uči kako treba biti brižan, milostiv, pomagati... znam ja to, čak nalazim da sam, tim metrom meren, vrlo dobar.
Stanica kod lidla, starija žena dovlači torbe do prednjih vrata ali nema snage da ih podigne i ubaci u trolu. Loša crvena farba, skromna neuklopljena odeća, vidi se - nekad slobin glasač a danas cenjeni potrošač ministarskog parizera. Predebela, više u licu nego u telu, zajapurena dahće i pokušava da ubaci prevelike torbe u trolejbus. Jednu je do pola ubacila i od nje ne može dalje, a napolju drži pretovarena kolica. Iz kolica viri veliki smoki i još veći čips, rolna ukrasnog papira i vrhovi čajnih kobasica... pada mi na um da je ispod gomila sokova, kokakola, voća, slatkiša, mesa... bar pola praseta. Jasno je da ništa od toga nije sebi kupila, a oni kojima je namenjeno spavaju jer su do svitanja sedeli za kompom. Osuđujem i nju što mlađima ne napiše spisak za prodavnicu, više nego njih. Jednom će skončati tako pretovarena, pokušavajući da dovuče džebanu za nezahvalne. Sve je u vaspitanju, a ona je, jasno je, radila skroz pogrešno. Iz slušalica čujem crkvene pouke o milosrđu i davanju, ali mi se ne uklapaju u sliku.

"Samo malo", ženski glas iza mene traži prolaz. Žene! Sedela je sve vreme i tek sad se setila da treba da siđe, gurajući me traži prolaz. Trola još stoji a ljudi žure na posao. Sklonim se i vidim klinku u dvadesetim koja ne traži izlaz nego ide ka prednjim vratima. Uvlači napola ubačenu torbu, pomaže zajapurenoj debeloj da uđe i unosi joj kolica. Tek tada vidim da je mlada u odmakloj trudnoći. U celom toku mudrih misli sam napravio i analizu i sintezu, doneo zaključke, stavove, konačno i osudu, ali nigde nisam čuo misao "magarče što samo stojiš, idi pomozi ko god da je i zašto god da je". Iz slušalica čujem: kakvim sudom sudite takvim će vam se suditi.

Dve misli se nastavljaju u postiđenoj glavi. Prva je da mi, matori filozofi i gunđala, treba da odemo na neko prazno bojno polje, pustu livadu, sretnemo se sa sebi sličnima i baš svi izginemo u nekom besmislenom ratu,
a druga je da su, ne znam ni kako ni odakle, među nama iznikli neiskvareni, humani, dobri ljudi.
Nismo ih mi stvorili. Nismo ih ni zaslužili. Možda su se pojavili neki zalutali geni iz davnina. Možda je lično bog.
Izašao sam na sledećoj i produžio peške pitajući se i kuda sam krenuo i gde ću stići.

Neurokrem

"Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju."

Raj i pakao postoje ovde, živimo ih.
Nekome je prva polovina pakao druga raj.
Češće je obrnuto.
Neko uzima veliku kašiku crnog pa, naizmenično, veliku kašiku belog.
Većina unapred izmeša crno i belo i proživi siv život, bez velikih uzleta ali i bez bolnih padova.
Malo je verovatno da sami mešaju, za to je zaduženo društvo, poremećen sistem vrednosti, školski dril, društvo nesrećnih.
Zbir belog i crnog, suma raja i pakla, jeste život.

Koji je vaš ritam?

Društveni ugovor

Trought caught in cough is enough, plough  bough  drought dough, although, thorough ought bought, fought, brought, sought, thought.
Tonight hughing humping humpty dumpty.

Tebra, ko ovo izgovori se ozbiljno zakašljao.
Možda je još jedna žrtva slepog miša.

Zapadno od reke Ljubljanice se ljudi ozbiljno guše dok govore.

Države postoje
jedino i isključivo
zahvaljujući društvenom ugovoru.

Država je organizovana zajednica ljudi, građana, koji imaju iste vrednosti.

Društveni ugovor je podrazumevani međusobni odnos između pojedinaca, građana,
i njihov ugovor sa Državom.
Naš ugovor sa državom.
Ugovor podrazumeva da su svi stanovnici, građani, vlasnici države.
Ugovor podrazumeva da država ima ustav i zakone koji su obavezujući za sve stanovnike.

Kada stanovnici priznaju državu, priznaju njen ustav, zakone, granice, prava.
Odnose sa drugim državama.
Prihvataju da plaćaju državi da brine o spoljnoj i unutrašnjoj politici, bezbednosti, obrazovanju, zdravlju i sigurnosti građana. O infrastrukturi i planiranju.
To plaćanje stanovnika se zove porez.
Nije jeftino, ali u zdravoj državi vredi svaku paru.

Kada državu preplavi stanovništvo koje ne priznaje državu,
granice, ustav, zakon, ime,
država ima obavezu da ih ne prihvati kao svoje.
Da ih izbaci iz zajednice. Fizički, silom.
Da bi zajednica koja poštuje društveni ugovor opstala.

Ali kada zajednica, zbog lenjosti da razmišlja, padne u dužničko ropstvo,
a dođoši koji ne priznaju državu (u koju su došli) ponude da reše problem spoljnog duga,
tada dođoši postaju vlasnici države.
I svih njenih stanovnika, voda, planina, ruda, puteva... Vazduha. Valute. Vlade.
Vlasnici teritorije.
Tada država, kao zajednica zasnovana na društvenom ugovoru, prestaje da postoji,
i postaje nečija teritorija. Zemlja. Ledina.

Zatečeni stanovnici mogu da postanu nečije privatno vlasništvo, podanici, jeftina radna snaga roblje, eksperimentalne životinje, sirovina,
ili da napuste tuđu teritoriju.

Šta izabrati?

Slepi stražar

Jedini izlaz je ulaz.

Golim okom vidimo zamenu stanovništva.
Od 45 miliona Ukrajinaca, koliko ih je bilo na početku "specijalne operacije",
u Ukrajini je ostalo manje od 20 miliona.
25 miliona je u EU.
120 000 se nastanilo u Crnoj Gori.
To je 20% stanovništva.

Srbija se hvali viznom liberalizacijom kojom je omogućila priliv nove radne snage, uglavnom iz Kine.
Kinezi ulaze bez viza, skoro da mogu i bez pasoša. U Boru i Majdanpeku su kineske zastave.
Rusa u Srbiji ima makar koliko Kineza.
Rvatska je preplavljena Nepalcima, Bangladešsncima, Indonežanima, Šrilančanima.
O Bosni i naročito o EU bolje da ne pričam. Feredže su u Sarajevu stvarnost.

Svaka država grca u dugovima. Doći će vreme vraćanja dugova, a to će postajati sve teže.
Pojaviće se "manjina" koja će reći "je li bre, koliko ste dužni, ma nema problema, mi smo tu, rešićemo to samo nas pustite da nam ne smetaju ovi indijanci".
I rešiće dugove.

Svaka država podržava iseljavanje onoliko koliko podržava useljavanje.

Ovde će naseliti novi narod. Ne znamo koji.
Prihvatiće jezik, kulturu. Istoriju.
A onda če postati većina.
I postaće novi narod koji će prihvatiti tradiciju, istoriju, vrednosti starog naroda.

Ajron Baterfjaj će nestati iz postojanja.

Služba

Službe bezbednosti najskuplje plaćamo.
(Ma ne, nisu poskupele krofne.)
Cela SFRJ, ona policijska "Diktatura proleterijata" je imala 43 000 pripadnika, a sada samo Srbija ima značajno više.

Natprosečne plate, beneficiran radni staž, doprinosi na punu platu, uniforme, oružje...
Stanovi. VMA. Sindikati.
Tople zgrade i centralno grejanje. Uvek novi luksuzni automobili. Najniži prašinari za kaznu dobijaju škodu rapid u garanciji.

Kupili smo im i klima uređaje, tepisone za kancelarije, video nadzor pete generacije, prislušnu opremu, kamere,
uređaje i vozila za razbijanje demonstracija. Čistačice, ajtijevce, i Privatno Obezbeđenje koje ih čuva. (Nas od njih ili njih od nas?)
Dobili su kredite povoljnije nego što može da priušti bilo koji civil.
Povišicu u iznosu rate kredita.

Kupili smo im i najbolje kompjutere i laptopove.
Umesto da odu u Suboticu ili Trnovac da prošetaju, naruče kafu i kiselu i razgledaju okolinu, državni a suštinski partijski službenici prave promotivne video priloge o svojoj opremljenosti, uvežbanosti i sposobnosti.
Ne hvale se oni zbog hvale, bistriji čak znaju kako ih ljudi gledaju.

Troše naše pare.

Najbolje spotove prikazuju na NACIonalnoj televiziji, gde sekund košta kao garsonjera na Voždovcu.
Tehnički slabije spotove postavljaju na društvene mreže, na fejzbuku su posebno aktivni.
Nisu baš savladali tehniku :) , pa to izgleda trapavo i zamalo ružno.

Reklamiraju se.

Reklama je potrebna lošem proizvodu?
Ili proizvodu kome preti jaka konkurencija?
Reklamom se, valjda, nude, "uzmite baš nas, nemojte druge".

Koje, bre, druge?
Zar da reket dvaput plaćam?

Surogat

Lako je primetiti da se stvari menjaju. Naročito one obične.
Jednog dana samo nestane omiljeni čips ili puding, čokolada ili sapun, lekovi i kafa, uz objašnjenje prodavca da je nova marka i drugačija ambalaža samo uobičajena zamena za stari proizvod.
"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."

I izdaleka je očigledno da sadržaj, količina, kvalitet, ukus... nisu ni nalik starim proizvodima.
To govori da promene proizvoda ne rade ljudi koji ih koriste. Da su ih koristili znali bi da je "ni nalik".
Promene rade marketinški stručnjaci, ekonomisti, farmaceuti, tehnolozi... ali nikada ne uoče razliku, jer oni ne kupuju niti koriste te proizvode.

I mi se, povinujući tržišnim zakonima, navikavamo na promene.
U tome pomaže što su promene spore i periodične.

Naviknuti na promene navikli smo da se pravimo da ne primećujemo promene.

A ne menjaju se samo sadržaji rafova u prodavnicama. Menja se školski sistem i sadržaj udžbenika. Menja se odnos prema autoritetu. Menja se kalorijska vrednost gasa. Menja se cena struje. Menja se kvalitet goriva. Menja se i državna granica i društveno uređenje. Menja se smer državne politike. Menja se zdravstveni i penzioni sistem. Menja se vlasništvo nad državom. Struktura stanovništva. Religija. Kultura. Nacija.

Stoti put gutamo staro objašnjenje:
"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."

Da li ćemo mi, koji prihvatimo promene, biti promenjeni,
ili će promene prolaziti pored ne okrznuvši nas?
Da li ćemo to i dalje biti mi, ili neki novi proizvod?

"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."