Naučno otkriće je podudaranje uma i stvarnosti.
Poklapanje misaone slike i stvarnosti.
Do njega se ne dolazi učenjem, nego otvaranjem uvida prema nepoznatom.
To bez hrabrosti ne biva.
Nekada su vlasti govorile:
Kada uspemo, ako mi budemo pametni a vi vredni, jednog dana ćemo jesti zlatnim kašikama.
Sada govore: vaše kašike su zlatne. Ne verujte svojim očima; ako vam ne izgledaju zlatne znači da pogrešno vidite. Verujte nama umesto svojim očima.
Dobar čovek ne može da dozvoli sebi da bude vođen. Ni od velikih sila, ni od političara, ni od obećanja. Dobar čovek taj izbor nema.
Škola je važna ako deca uče korisne stvari. Ako uče nekorisne tada nije.
Nekada je škola učila zanatima, pismenosti, filozofiji, vrlinama. Onda je došao kapitalizam, moderno robovlasništvo. Pojavila se potreba za uniformisanjem izgleda, ponašanja, znanja. Društvo klonova je ideal totalitarnog društva.
Kada su shvatili da je nemoguće napraviti da svi jednako znaju, odlučili su da naprave da svi jednako ne znaju.
Da se slobodni ljudi ne bi ujedinili u stavu "neko nas sistematski jastuči u mozak" uvedena je konkurencija. Konkurencija sprečava udruživanje ljudi predstavljajući jedne drugima kao opasnost, pretnju. I kada dostignu svest da razumeju manipulaciju, ljudi ne uspevaju da spreče najjači adut - strah od drugog, od konkurencije.
Revolucija nije rešenje jer menja pravila ali ne i ljude. Ljude mogu promenii kućno vaspitanje, mlade crkve, učenje o zdravom životu, o ljubavi i pomaganju, pa i knjiga koja sklanja fokus malog čoveka sa potrošačkog na duhovno.
Loša škola je važna globalnom nacizmu, dobra škola uči ljude da budu dobri.
Pobuni se, uvek. Bez obzira na ishod. Makar završio u lancima. Jedini način da se osećaš kao čovek.
Ako očekuješ pomoć od partije, organizacije i vođe, bog se neće mešati.
Ako očekuješ da te spasi Putin, Bajden i neki sličan Kurc, bog će se skloniti i neće se mešati.
Ako se uzdaš u sportske šampione, nacionalni ponos, bog će se skloniti.
Ako očekuješ da te spase ekonomski tigar i strani investitori, bog će ćutati.
Ako očekuješ da će da te spase Struka i preventivne mere, bog se neće mešati.
Ako se uzdaš u svoju snagu, mišiće i bogatstvo, bog to neće sprečiti.
Ako se uzdaš u vojsku, našu ili njihovu, bog će dozvoliti i neće se mešati.
Ako se uzdaš u mantije, litije, ikone i vodicu, bog se ni tu neće umešati.
Ako se uzdaš u znanje i intelekt, veliki prasak i vanzemaljce, bog će se tiho skloniti.
Ako veruješ u izuzetnost rase, nacije, partije, kluba... bog neće intervenisati.
Ako se uzdaš u boga i obratiš mu se na "ti", kao prijatelju, pitaće te kako može pomoći.
Jer prijatelj se ne odbija, a naročito kada je u potrebi.
Bog je veran i kada čovek nije.
Naročito kad čovek nije.
Ako se obratiš nekome koga voliš, nekome ko te voli, dočekaće te raširenih ruku.
Samo je ljubav veća od boga.
I nas, i njega, stvorila je ljubav.
Nekada su ljudi sa ovih prostora na pogrešnu reč potezali oružje,
na državni pritisak odlazili u hajduke,
ginuli u borbama, jer je borba veća od čoveka,
prihvatali žrtvu zarad pobede.
Pobeda je uvek donosila slobodu.
Razmagnetisali smo se.
Reči su ostale zaglavljene u pesmama koje niko ne pamti
i knjigama koje niko ne čita.
Mir, stabilnost, magarac, su novi bogovi.
Razmagnetisali smo se.
Zaboravili da je mir privilegija snažnih, a stabilnost vrednih.
Uzdamo se u magarca.
Kad dođe zaborav magarac dobije glavnu ulogu.
Razmagnetisani čekamo da nam neko da platu,
zaštitu, sigurnost, granice.
Ekologiju. Puteve i zajmove. Sto evra pride.
Da neko drugi za nas osvoji Kosovo.
Razmagnetisali smo se i od crkve. Od morala, svetaca, praznika.
Crkve su nekada bile dobri ljudi, braća. Nikada zgrade.
Tržni centri su novosagrađene crkve, mek nudi pričest, starbaks krv boga, hm i zara ikone.
Plastična kartica bog.
"Uzdam se u Vučića".
Razmagnetisali smo se.
Gugl će, koliko vidim, ubrzo zatvoriti i ovo mesto. Suvišno mu je.
Ali mene neće, uporno puštam struju kroz kalemove i širim magnetno polje.
Namagnetisan sam, oštro odbijam i snažno privlačim.
Ne uklapam se u razmagnetisan prosek.
Hvala bogovima na tome. I vama :-*
Ono što uradiš danas ne ostaje u današnjem danu,
nego nastavlja da postoji u vremenu.
Ima snažno dejstvo na, samo naizgled daleke, buduće događaje.
Cigla koju loše postaviš na prvom će se pokazati tek kada jedanaesti sprat počne da se ljulja.
Kao kada presoliš jelo, nekad ni ne primetivši grešku.
Ispoljiće se kasnije, kada gladni uzmu kašike.
Isto je kad uradiš nešto dobro.
Dela počinju da žive kada njima dođe vreme,
bez obzira na naša očekivanja i želje.
Dobra dela se ne čine, nego zasejavaju.
Neka će izrasti za našeg vakta, neka neće.
Ali će svako roditi plodove.
Kako učiniti da loša dela izrastu tek u vremenu kada neće biti loša?
Kako isprogramirati vreme događaja?
Mudrac koji je napravio točak nije dugo čekao. Njegovo delo je odmah zaživelo, radi i danas.
Bah nije bio te sreće, njegova dela su oživela posle njega.
Šta čovek može posedovati?
Da li čovek može posedovati, recimo, njivu?
Može napraviti papir, udariti pečat, može platiti porez (vlasniku?), može je obrađivati i natapati znojem.
Na kraju u njoj biti zakopan.
Čovek može biti i vlasnik piva koje je popio, ali pivo brzo nađe izlaz.
Šta znači vlasništvo? Čovek ne može da poseduje.
Osim kada zavoli. Čovek koji voli je vlasnik osećanja,
ali verovatnije je da ljubav zauzima čoveka.
Da li čovek može biti vlasnik sreće?
Može li urediti život da stvori uslove i postane srećan?
Glavna osobina sreće je da je nepredvidiva. Ne može se planirati niti stvoriti uslovima.
Sreća ne dolazi drugačije nego iznenada.
Planiranje je bežanje od sreće.
Sreća nije stvar inteligencije nego hrabrosti.
Kad si mlad imaš maštu. Ideje.
Upornost i energiju da te ideje ostvariš.
Nedostaje ti znanje, iskustvo, društveni uticaj, novac... klinac si.
Ideje i mašta se pod teretom realnosti vremenom sažimaju, gase, nestaju.
Prošle su godine. Znanje se uvećalo, i potvrđeno je iskustvom. Zanat je u rukama, kupljene su moćne mašine i oprema.
Društveni uticaj je postao značajan, ime je stvoreno.
I novca ima dovoljno za sve nove projekte.
Ali želje, ideje i mašte odavno nema.
Kada bi ljudi koji imaju znanje i novac, ime i iskustvo,
imali manje sujete,
angažovali bi mlade koji imaju ono što stari nemaju,
mladost, želju, maštu, ideje,
upornost,
i stvorili nešto veliko.
A ako ideje nisu ostvarive samo bi potrošili višak novca.
Potrošili bi sitnu lovu da ponovo budu mladi.
Da se igraju, kao nekad.
A mladi koje su stvorili bi postali veliki ljudi.
Zahvalni i spremni da pomognu.
