Onaj ko ume sa zenama, ne ume sa svojom.
Onaj ko ume sa decom, ne ume sa svojim.
Ko ume sa ljudima, ne zna sta ce sa sobom.
Ko pazi na vreme, nema ga dovoljno.
Zivot sasvim podseca na ukrstene reci.
Pocinje uvek isto, vodoravno jedan: prvo slovo azbuke. Ispod, opet vodoravno, mati, i ostali clanovi porodice su visoko, samo uspravno. Ukrstenica se na dole siri kao piramida, praveci mesto za sve duze i za manje prijateljske reci. I tu se, na komplikovan nacin, ukrstaju zelje sa poslovima, ljubavi sa obavezama, imenice sa glagolima. I kada pomislimo da je tesko, kada je dusa u nosu i bes postao srdzba, odnekud se pojavljuje spas, predah u vidu crnih polja. Spasonosno skracuju pretece i nerazumljive dugacke reci, tesko izgovorive kovanice u kojima ima i latinskog i korena sanskrita, deleci ih na dve ne mnogo jasnije, ali znacajno krace reci. Zbog piramidalnog oblika ukrstenica se nadole siri, i cini se da bi bez crnih polja bila neresiva.
Postaje jasno da na dnu, vodoravno, ceka red sastavljen samo od crnih polja. Tada se treba zaustaviti, i izbrojati koliko puta se u ukrstenici ponavlja rec Ljubav. Ako je broj veci od broja crnih polja u poslednjem redu, vredelo je. Ukrstenica je samo tada pravilno resena.
Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.
Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.
Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.
Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.
Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.
Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.
Na ovim prostorima žive samo neotrovni. Izbegavaju ljudska staništa. Otrovni su za sitne insekte, ali ne i za ljude.
U stanju je da ceo život provede neupadljivo, u sasvim malom prostoru, manjem od pola kvadratnog metra.
Ali ako mu neko ogradi taj prostor, podići će žaoku i napašće bez oklevanja.
Posle uklanjanja ograde škorpion će ići u istom smeru bar još deset metara, da se uveri da je slobodan, da prepreka nema.
Da nije ograđen. Da nije zarobljen.
Onda će se vratiti u svojih pola metra, i mirno proživeti vek.
Ako shvati da je ograđen, podići će žaoku s namerom da ubode.
Napašće bez oklevanja, ako ima koga.
Ako shvati da nema, žaokom će ubosti sebe.
Život bez slobode škorpionu nema vrednost.
Slobode, koja je svest, misao o nepostojanju granica.
Misao male ružne ponosne bube.
U svakom vremenu muzika je pevala o onome sto ljudima nedostaje.
Kada ih je hriscanstvo odvojilo od prirode, narodi Arkone su pevali o Suncu, Rasu, Svarogu i Ibru.
Porazeni od Turaka guslali su junacke pesme.
Izlasku iz mraka prethodila je renesansna muzika.
Obljutavelu plitku renesansu je zamenio duboki barok.
Bluz, muzika crnih robova, peva o slobodi.
Najgori ratovi stvorili su rok muziku. Hipi.
Nedostatak bliskosti je izvukao na povrsinu soul.
U letargicnom drustvu pop telesopa pojavio se pank. Bunt.
U vreme bezlicne tehnologije publika se okrenula emotivnim, ali turbo narodnjacima.
Dok je civilizacija negirala lepotu, pojavila se pop muzika.
Kada je pop oblepio i ubalavio svet posterima, prekrecio ga je tehno.
I tu se, otprilike, zavrsava globalna istorija muzike.
Prekrecene zidove prekrivaju grafiti i plakati.
Danasnji nedostatak dobrote ne stvara nikakvu muziku, samo slogane i bilborde.
Plakati su svi jednaki. Lazljivi nosevi izmedju naocara.
I slogani su postali jednaki: "ne morate vise razmisljati, mi cemo to uciniti umesto vas".
Tako su ljudi zaboravili da pevaju.
Odavno je pala noc. Ulazak u grad je trajao pola sata, iako nije bilo uobicajene saobracajne guzve. Grad je ogroman, pomislio sam. A onda se setio statistike, i broja 90% onih koji zive u gradovima.
Sa obe strane puta svetlele su zgrade kao lego kockice. Iza svakog od milion prozora je neko ko odlucno, energicno i sa pravom zahteva, trazi, insistira i uslovljava. Zasto? Zato sto moze. Zato sto gotovo bezuslovno dobija.
Svako unutra, u toj svetlecoj kockici, ima svetlo, toplu i hladnu vodu, dovoljno hrane, pornice i serije, rijalitije i vesti, sveze okrecenu zgradu, popravljen interfon, dnevno opran trotoar i odrzavan travnjak. Picu i pivo.
Milioni ljudi iza tih staklenih kockica neumereno trosi. Pusta vodu i seta pse.
Iluziju da stvaraju im daju slicni: ja tebi popravim peglu a ti meni namestis frizuru. Radili jesu, ali nista nisu stvorili. Beskorisni potrosaci. Paraziti.
Civilizacija je pretvorila potencijalno casne ljude u potrosace.
Oni vise i ne veruju da su ljudi. Sve sto su u zivotu stvorili otislo je kroz wc solju.
Te milione neradnika, nekorisnih jedinki, potrosaca za kojima placu hektari neobradjene i zapustene dedovine, neko mora da hrani, leci i placa za nerad. Nekada su ih seljaci nosili na ledjima, ali su se i oni preselili u grad. Sada jedu pare koje ce uskoro njihova deca i unuci morati da odrade. Zato decu ne uce istini, da ne bi postali bolji, da ne bi otisli.
Da ne bi, na kraju, priznali da im je zivot prosao u gledanju kroz televizor i prozor, u neradu i nesvesti.
Secam se, posle jednog teskog pijanstva nedelju dana nisam jeo.
Svaka pomisao na hranu izazivala je gadjenje.
Malaksao, bez snage, pokusavao sam da vodom sperem otrove iz sebe.
Bilo je toliko strasno da nisam znao da li cu uopste uspeti.
Onda sam pozeleo samo jedno: da ponovo budem gladan.
Kako neko moze zeleti glad?
Shvatio sam da je biti gladan velika sreca.
Jer, gladan ce nekako, negde, nekoliko, doci do malo hrane. Gladnom ce i bacen hleb biti najfiniji kavijar.
Sit nece ni traziti hranu.
Odustace.
Kao sto mozemo biti gladni i siti hrane,
jednako smo gladni i siti znanja,
lepote, ljubavi, duhovnosti,
iskustva.
Biti gladan je blagoslov.
Ne dajte ni deci sve sto traze.
Neka budu makar malo gladni.
