недеља, 1. новембар 2015.

Majmun

Nije rad stvorio coveka.
Covek je stvorio rad.
Zatim ga je taj rad pregazio.
Nezaposlen nije besposlen. Nezaposlen razmislja kako i gde naci posao,
jedino o tome,
gubeci osnovni razlog za rad.
Suprotnost radu nije lencarenje. Nije nerad.
Suprotnost radu jeste kreativnost. Kreativnost nije nerad, kreativnost je stvaranje sa idejom, pronalazenje i ispunjenje covekove svrhe.
I kada mali covek nadje posao koji nece ispuniti njegove potrebe, bice ipak zadovoljan, jer ima posao. Zaposlenje se danas smatra imetkom, kapitalom, dostignutim razvojem.
A od takvog posla, rada za drugoga, covek nikada nema koristi. Neko drugi uvek ima.
Slepa potreba za poslom dolazi od jednako slepe potrebe za pripadanjem.
Slepa, zato sto covek treba da pripada jedino sebi, a uplasen covek pripada svakome vise nego sebi.
Svet jeste dovoljno velik za sve.
Ali su se zli ljudi dosetili, i podigli pregrade koje ogranicavaju coveku vid, stvarajuci iluziju da je svet sasvim mali, tek do iza coska.
Izmedju tih pregrada tiskaju se i medjusobno guraju ljudi koji radije citaju novine nego da ocima vide. Radije pogledaju vremenski izvestaj na ekranu nego da izadju na terasu.
I tesno im je. Svet je mali, logicno zakljucuju.
Vodjeni tom logikom pokrecu ratove, proterivanja, pomeraju zidove i pregrade, trazeci slobodu.
Ne uspevaju. Pregrade su im u glavama.
Usle su kroz novine, ekrane, mitinge, deformisano skolstvo.
Pomeranje pregrada sukobima ce samo stvoriti jos pregrada. Kavezi ce postajati sve manji.
Da bi se oslobodili pregrada, zidova, bodljikave zice, potrebna je mudrost.
Ona se nalazi u knjigama.
Prepricane knjige nemaju nikakvu vrednost, narocito ako ih pijan prepricava gastos. Treba citati originale, jer se mudrost, potrebna za sklanjanje pregrada u glavi, nalazi u onim delovima koje fukara preskace.
Samo citanje ce oplemeniti coveka, cak iako ga nicemu ne nauci.
I to je dovoljno. Za ukidanje granica je potrebna plemenitost, ne znanje.
Zivot bez granica je zivot van zatvora.
Zatvorska menza ce nekome nedostajati. Nekome ce nedostajati masni zidovi, resetke, batine. Ima takvih ljudi.
Ali je najvaznije: ne treba im dati vlast.

Rad je proizvodnja koja se ostvaruje politickom ili ekonomskom prisilom. Najcesce prisile su stap i sargarepa.
Rad je prodavanje sebe na rate. Covek nikada ne bi pristao da proda sebe, u komadu, danas, za kes, ali ga je na mesecne rate lako kupiti. I jeftinije.
Kada bi covek radio za sebe, mogao bi da radi samo 5% vremena. Uzivao bi u tom radu, jer bi se osetio vrednim a ne iskoriscenim. Za 5%, kazu ekonomisti, covek moze steci hranu, krov i odecu. Ostatak vremena bi ziveo, ili makar pokusao.
Zbog usvojenog straha covek svo vreme radi, uglavnom stvarajuci vrednosti koje ga porobljavaju.
Jer covek je ono sto radi.
Ako radi glup, dosadan i monoton posao, to ce postati.
Ako radi zanimljiv, dinamican, zabavan posao, takav ce postati.
Ako radi ono sto voli, ili ako voli ono sto radi, sta god da je starije, volece.
Rad nam trosi polovinu budnog vremena. Jedina covekova sloboda je slobodno vreme. Slobodno vreme je vreme za koje je sef odredio da nas ne placa. A mi ga provodimo muceci se u teretanama, u lajkovanju tudjih lanaca, kupovinama stvari koje se dopadaju drugima.
Sloboda je suprotstavljena celom porobljenom coveku, ne samo njegovoj porobljenosti, i zato se rob nece odreci lanaca kojima je vezan.
Zato ce se moderan covek boriti protiv slobode.
Moda je pretvorila svet u Gulag.




четвртак, 29. октобар 2015.

Obične stvari

ne znamo.
Pune autobuse ljudi koji nikuda ne idu doživljavam kao potvrdu da su svi ljudi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Neko se uživi u ulogu lutalice.
Ako ne uspe, osećaće se loše što ne nalazi.
I pesnici lutaju.
Zato ni jedna pesma nije završena.
Pesme nam ne kažu da lutajući pronalazimo ono najvrednije.
Sebe.
Ništa drugo ne možemo pronaći. Nije nam dato.
Naš je problem kako prepoznati ono što pronađemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da volimo, mi tražimo. Želimo. Očekujemo.
Zahtevamo.
Često ratujemo.
To je pogrešno.
Ne treba tražiti. Treba voleti ono što je tu, u dometu, ispred očiju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti svoj pogled. Svoju ljubav.
Kada dođeš u moje godine, znaćeš da su samo obične stvari ono što je trebalo voleti.


Dok sam bio mlad, verovao sam da je čovek ono što želi.
Ono čemu teži.
Ali čovek nikada nema ono što želi. Da ima, ne bi želeo.
Kako onda čovek može da bude ono čega nema?
Sada znam da je čovek sve ono što ima.
Ono što voli.
Jer je samo ono što voliš istinski tvoje.

понедељак, 26. октобар 2015.

Bang Bang

Ne zna covek uvek kada mu je dobro.
Ali uvek zna kada nije.
Ljudi ponekad ne razumeju, ali nikada ne zaboravljaju.
Kada prodje malo vremena, kada se slegne pocetno razocarenje, izbrojacemo da smo dobili tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Pravilo je da se takva mera uvek ponavlja.
Ne dobijemo ni koliko zelimo, ni koliko smo zasluzili... nego tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Zato je dobro biti jak. Jak covek moze puno da ponese, i raduje se kada puno ponese. Prazna vreca ne stoji uspravno, samo puna.
Da bi osoba bila jaka, mora biti iskrena prema sebi. Iskrena osoba u sebi vidi dobro, i to nudi drugima.
Drugi to dobro samo uvecavaju.


Naopako brojimo. Godine ne dobijamo, nego ih gubimo. Nemamo ih sve vise dok starimo, nego sve manje.
One dobre godine, godine ljubavi i sloge, se u ovom racunu ne broje.
 

субота, 24. октобар 2015.

Plavi kamen

Čovek želi srcem.
Razumom proverava želju,
zatim je odbaci ili prihvati.
Naše komplikovanje, strahovi,
ne dozvoljavaju željama da ožive.

Bor nema ni mozak, nema ni srce.
Ali bor nije manje živ od nas.
I on ima želje.
I kada bor poželi da dohvati sunce, to čini celim svojim bićem.
Od korena do najmanje iglice.
Želja je velika onoliko koliko je bor veliki.
Tako bor raste.

I kamen može želeti.
On, naizgled, nema ni koren, ni mozak.
Ali kamen zna da nije oduvek bio mali.
I zna da neće zauvek biti mali.
Kamen je deo celine.
Zna da je svo kamenje, i najveće stene, i zrnca peska ispod, deo jednog kamena.
Iako naizgled odvojen, njegova želja postaje želja svakog kamena na svetu.
Zato kamen male želje zadržava za sebe,
postajući temelj, put ili krov. Pesak na plaži.
Velike želje deli sa zajednicom,
sa svetom.
Jer svet je za njega jedan veliki kamen.
Plavi kamen.



I kada misliš da sve znaš, ima se sta nauciti.
I od bora, i od kamena.
Prepoznati svoje, i sa njima podeliti misli i želje.
Podeliti, kao tablu fine čokolade.

четвртак, 22. октобар 2015.

I jedna i druga



Rasplinula se
Razvukla rastegla
Ima oblik diska
Ima precnik dlake
Gusto tkanje i sjaj.
... Nepremostiva je.


F.I.





недеља, 18. октобар 2015.

Tamna sijalica

Dobar čovek liči na upaljenu sijalicu.
Zrači, svetli, privlači druge. Nudi toplinu.
Okružen je drugima koji ga, samo naizgled, iskorišćavaju.
I kada drugi priđu, mogu se ogrejati. Osušiti krila.
Dobar čovek daje. Na kraju sebe sagori.
Priroda i svrha dobrog čoveka je davanje.

Ima onih koji liče na električne sijalice,
nalik fenjerima za komarce.
I njima prilaze, i bivaju sprženi.
Omotani strahom uništavaju svakoga ko im priđe.
Oni služe strahu, verujući da štite sebe.

Neki odrastu kao tamne sijalice.
Nisu naučili da je život svetlost. Ljubav. Davanje.
Oni ne zrače ljubavlju ni toplinom.
Iz straha da će sagoreti odrastaju u tami.
U senci. Veruju da ih senka štiti.
Oni ne zrače svetlošću, ni toplinom,
oni upijaju tuđe svetlo i toplinu. Zavise od njih.
Parazitiraju. Traže. Zahtevaju. Očekuju.
Nikada se ne upale, nikada ne zasvetle.
Nikada ne daju. Ne daju, jer nemaju.
Ne razumeju da moraju sebe ugrejati do usijanja, otopliti srce, i na kraju sagoreti, da bi imali.


I bog je pokusao da stvori dobrog coveka.
Stvaranje jos nije zavrseno.
Boga ima, i treba mu pomoci.
 

недеља, 11. октобар 2015.

Odavde više ne idemo zajedno


Prtio sam stazu kroz smetove.
Prtio sam rukama i vatrom.
Prtio znajući da idu za mnom.
Nisam se osvrtao. Čovek koji veruje se ne osvrće.
Znao sam da je iza sve što imam, sve što posedujem, sve što volim.
Sve za šta se treba boriti.
Kada jednom kreneš tim putem, nema bola, nema umora, nema odustajanja, preispitivanja.
Taj put, taj prt kroz smetove, je bio moj dokaz.
Prkos mržnji i zlu.
Put, iz svemira vidljiv.
Takav put se ne može završiti.
Ljubavlju pravljen put nema kraja.
Mora stići do početka. Do mesta odakle smo krenuli.
Do očišćenog dela.
Jer svaki dobar put mora postati krug.
Na tom krugu ćemo podići tvrđavu koja će nas štititi.
Koja će slaviti život.
Sa nje posmatrati stvoreno.
Radovati se.
Voleti.
Sve što nikne na tom putu, sve što smo po njemu posejali,
i dobro i loše,
čekaće na nas.
Naći ćemo početak, napraviti krug.
Pocinjem da volim put. Napredujem.
Odnekud udarac. Još jedan.
Ne osvrćem se. Nemam pravo na bol.
Idem napred snažnije. Početak je blizu.
Prtim široko, da bi mogli da prođu.
Pazim da se zidovi ne obruše.
Odgovornost osvetljava put i u mraku.
Blizu je, mora biti blizu.
Klizavo je i hladno. Razmišljam o njima.
Ponovo udarci, padam.
I po prvi put gledam iza sebe: sam sam.
Iznenađen, razočaran, prvi put osećam bol.
Za koga prtim? Kome gradim put?
Kome čistim prolaz?
Kome treba takav krug?
Savršen krug.
Ako nastavim sam, i ako nađem početak, biću sam u savršenom krugu.
Taj krug će postati moja robija.
Osuda. Zatvorski krug.
Deveti, u njemu su sećanja.
Uspomene na život.
Na razloge za život.
Sada uzimam alat i pokušavam da zatrpam prazninu koju sam ostavio iza sebe.
Koja zjapi.
Jer put bez putnika je postao praznina.
Zatrpavam stari put, njime vise niko ne želi da prođe.
Gradicu novi.
Uzan, za jednoga.
Takav put je uvek prav, takav put nije krug.
Takav put nikuda ne vodi.
Krug je ostao u sećanju.
Skidam ga sa prsta, prvi put.
Peče jako.

"Nije bilo uzalud.  Voleo je."