Lilium

Ne ljubav.
Želja.
Želja je najjača sila u prirodi.
Kada želja ostane neispunjena, ona se vraća tamo odakle je došla. I pritiska. Iako je odavno ne prepoznajemo.
Ne pretvara se želja u tugu, nikada. Tuga je jasno, definisano, jednoznačno i poznato stanje.
Posle želje nema tuge, ali je pritisak prevelik.
Nije to tuga.

 

Sve velike religije govore o samo jednoj stvari: smrti. Pripremaju nas, smišljaju obećanja, izmišljaju nagrade, ne bi li nas privoleli na smrt. Zašto?

Crna kutija

Izguljene, potrošene i iskrivljene cipele nisu uvek stare.
Možda su samo puno prešle.
Videle su salonske tepihe, zmijarnike u kršu, seljačko blato, polurastopljen sneg, englesku travu, cement i pesak, podove međunarodnih vozova...
Zato izgledaju potrošeno i staro.
Ali su ispunile svrhu. Postojale su.
Putevi će svedočiti.
Cipele koje su stajale na polici nisu nimalo potrošene.
Sijaju kao nove, ali su demode. Za bacanje.

Baš kao i ljudi.



Ceo blog je Hakimova crna kutija.
Svedočanstvo da su nekada živeli srednji ljudi.

A meni je ovo susret sa prijateljem iz prošlosti.

Kada bi svako povremeno čitao svoje reči, znao bi kako da koriguje pravac, kada u životu da stane a kada da ubrza.
Jer, nema nikoga ko nas poznaje bolje od nas. Nas iz prošlosti.
U tuđim rečima možemo pronaći mudrost, ali se samo u našim rečima nalazi mudrost koju ćemo ispravno razumeti.
U tome je vrednost bloga. Tu su deponovane naše stare misli i ideje.
Ideje koje smo odbacili, i neke koje smo zaboravili.
Blog je susret sa samim sobom. Susret sa prijateljem iz prošlosti.
Na njega se možemo ljutiti, ali ga nikada ne smemo odbaciti ni povrediti.

Mnogi ljudi misle slično, ali slično nikada ne može biti isto.
Kada na nečijem blogu, blogu nekoga koga stvarno ne poznajemo, pronađemo svoje reči, osetimo uzbuđenje tuarega koji pronalazi vodu.
Naći deo sebe u drugome, svoje misli u nečijem umu, je dokaz božanske iskre, stvaranja od jedne reči.
Naći drugog sebe, nedostajuću polovinu, daje nadu da ćemo nekada pronaći sebe i svoje mesto.
Sveto mesto.

Vratiću se ja u silikonsko blato, kad-tad. Kuća još postoji, starija od Amerike. Trešnja iznad, orah iza, kruška i bor ispod kuće. Zamirisaće mi podrum na rakiju, kad-tad.
Poludeli detlić je ponovo pokušao da sruši trešnju, ali se ona svakog proleća oporavi.
Ta trešnja je kao želja.

Pun mesec

Tada, nocu, u sitne sate, racio popusta, a onaj intuitivni deo zivne. Vecina ljudi pre toga zaspi, i probudi se kada se racio probudi.
Mnogi nikada ne saznaju kakve tajne krije noc.

Novac

Daj čoveku vlast i videćeš kakav je... ako poživiš.
Daj čoveku novac, i sam će ti reći ko je.

1.
Kada pametan čovek dođe do novca, učiniće da taj novac radi za njega.
Kupiće alat, omogućiće vrednim ljudima da rade i stvaraju; uvećavaće i svoje i njihovo bogatstvo.
2.
Kada dobar čovek dođe do novca, učiniće da taj novac pomogne svima.
Možda će prvo kupiti hranu za sebe. Poželeće da podeli, pa će kupiti hranu i za bližnje. A onda će, možda, shvatiti da su svi dobri ljudi njegovi bližnji. Postaće onaj koji daje, instinski bogat. Takvima ni bogovi ni ljudi ne ostaju dužni.
3.
Kada budala dođe do novca, uništavaće sve oko sebe dok bude novca, i na kraju će uništiti sebe.
Kupiće strah, a odmah zatim i pušku, katance, kavez u kome će živeti. Stegnut kravatom, tesnim cipelama, skupim autom i tuđim ženama, pokušaće da kupi ljude, naklonost, prijateljstvo, ljubav. Nešto od toga nije na prodaju, a nesto se kupuje u malim paketićima, uz dnevno plaćanje.
"Ono što te ne ubije to te osakati."-St.
4.
Zao čovek? Ljudi se ne rađaju zli.
Pa to je ista ona budala sa novcem, od malopre.


Neko hranu, neko alat, neko pušku.

Šta biste vi kupili?
Možda već jeste?

Ni čovek ni magare se ne mogu kupiti.
Mogu se samo pripitomiti.

Objašnjenje

Zasto zene sve objasnjavaju ljubavlju?
Zapitam se ponekad da li se svet moze drugacije objasniti.
Nase medjusobno nerazumevanje nas tera da jedni drugima objasnjavamo, popustamo, da se ljutimo pa ljubimo, da se pratimo i grlimo...
Kada se prepoznamo, kada se razumemo, kada se slazemo, nestaje varnica, potrebe za davanjem.
Nerazumevanje i razlicitost su ono sto drzi svet u naponu.
Ne razumem zasto mi pise; i ne razumem zasto prvo trazim profil i reci, a svoje cesto ostavljam nezavrsene.
Cini se da nerazumevanje raste.
Ne razumem.
Ljudi koji se razumeju i u svemu slazu, moraju da se razidju, jer jedno drugom nemaju sta da daju. Jednaki su. Izmedju njih nista ne tece. Ni ljubav, ni strah, ni mrznja, ni zelja, uzbudjenje, neizvesnost...
Nista.

Ljude koji se medjusobno ne razumeju, drugome privlaci ono sto oni nemaju. Ono sto im nedostaje. Ono sto zele. Ono od cega strahuju. Ono sto ne poznaju. Zelja za novim, razlicitim.
Nerazumevanje je dovoljan razlog da se sastanu i razmene svoja vidjenja, svoje razlicitosti.
Ako zakljuce da se u svemu razumeju, postaju dosadni.
Ali,
ako postoji nerazumevanje, ulaze u klinc i ne pustaju dok se ne dogovore.

Zagonetka

Kada vezuješ, samo gleda gde i kako će pobeći.
Kada miluješ i hraniš, uvek se vraća. Ili čak ne želi da ode.

Imam već nekoliko mogućih rešenja:
Pas, konobar, cvrčak, hrčak...
Mada za konobara i cvrčka nisam sasvim siguran.

Postoji li još neko rešenje?

Reinkarnacija II

Reinkarnacija je realnost.
Ne umem da imenujem ono što vredi. Često pomislim da je to želja, ali shvatim ponekad da je ona samo potrebna, ali nije dovoljna.
Kad god sam pravio planove, neko se odozgo smejao. Nisu planovi za smrtnog čoveka. Zato sam sada dozvolio sebi da plutam i posmatram.
Možda ću već u sledećem životu početi da stvaram, ne znam.
Prošla inkarnacija se završila pre 7-8 godina. Do tada je u meni živeo sebični samoživi stvor, zbog koga me, sa punim pravom, i danas mrze.
Nije bio sposoban da stvara, nego samo da zgrće. Nije bio sposoban ni da mrzi, ni da voli.Od stalnog zgrtanja se ugušio i tako napravio mesto meni.
A samo deceniju pre njega u meni je živela jedna budala. Sa potencijalom, ali bez zrnca svesti o svom mestu u svetu.
Reinkarnacija je realnost.
Ono što je sigurno je da svaka nova inkarnacija, svako novo rođenje, svaka velika promena, donosi više svesti. Ta nas svest otežava i usporava, što opet donosi još svesti.
Kada sretnete svesnog čoveka, možete se kladiti da je već živeo.
Svestan čovek uvek traži mudrost, jer čista svest boli. Otud ja obilazim blogove. Nalazim veliku mudrost u miru, u odlukama koje se na kraju uvek pretvore u pitanja.
Ta mudrost čini da svest manje boli. Mudrost je anestezija, jednako kao glupost, ali nju tek retki umeju da koriste.

Ako umeš da uskladiš život sa svojim potrebama i društveno očekivanim obavezama, onda je tvoja duša prostrana kao nebo, i može da primi sve tvoje inkarnacije zajedno. To znači da se likovi u tebi međusobno ne ubijaju, nego čak slažu.
Mi sa sitnom i skučenom dušom uvek živimo jednu po jednu inkarnaciju. Da bi postali neko, moramo prvo prestati da budemo ono što smo bili. To prestajanje, ta smrt, menja malog čoveka.

U ovoj inkarnaciji sam najmanje budala. U prošlom životu sam živeo ne koristeći mozak, čak pokušavajući da ga sagorim.
Čovek je bog koji stvara sebe, malog čoveka. Ako stvoreni čovek dostigne stvaraoca u sebi, postaće večan.
Ali, da li je to ono što želi?
Da li je potrebna večnost da bi bio srećan?