Blog ili brlog

-Pisem knjigu.
-Stvarno? O cemu?
-Nisam siguran. Tek sam poceo.
-Koliko "poceo"?
-Paa, za sada imam radni naslov.

Istina je, knjiga se pise u glavi.
Ali ona iz te glave mora izaci, mora se nekako roditi.
Nije moguce bez bola roditi. Cak ni knjigu.
Moguce je pisati reci, smisleno ih slagati i premestati.
Praviti celine.
Onda ce te celine graficar spojiti i ukoriciti.
Graficar je tada napravio knjigu.
Ti si samo slagao reci.

Ne toliko davno retki su pisali, vecina je citala.
Neki su pisali zbog talenta koji ih je na to terao, slavoljubivi su pokusavali da se dokazu, neki su se nadali zaradi. Bilo je i onih koji su zeleli da za dobre koji ce doci sacuvaju stecena znanja.
Ipak, svi su potajno i iskreno prizeljkivali neku vrstu pomirenja sa svetom, katarzu, licni mir.

Neki su samo mutili baru.

95% ljudi je cinilo ukupnu svesnost drustva citajuci mudrosti i saznanja 5% knjizevnika.
Drustvo je bilo poslusna masa koju je trebalo oblikovati.
Usmeravanje drustva je trebalo da odrade pisci.
Posto su novinari uvek glasniji od pisaca, preuzeli su vodjstvo. Za razliku od pisaca koje vodi cilj, ideal kome se ne moze jednoznacno izgovoriti ime, novinarima je cilj profit. Honorar.
Novinar ce prodati najgrdji otrov ako ce od toga ostvariti zaradu.
I to rade. Reklamama i naslovima truju decu pretvarajuci ih u glupu masu. Uspesno, svakodnevno i vredno.
Iskrivljuju sliku sveta pretvarajuci liniju izmedju istine i lazi krivudavom, nazubljenom, isprekidanom.
Negirajuci laz negiraju istinu.
U lazi su drugacija pravila i njih primenjuju i na istinu.
Na kraju skolovanja deci su rekli da znaju SVEee, i da nema vise nicega sto bi se moglo nauciti.
I svi su u to laskanje poverovali. Nauceni su da veruju. Autoritet jednako bezgresan.

Danas samo 5% ljudi cita.
Ostalih 95%, skoro celokupna masa, pise.
Blogove, clanke, pamflete, zatrpava forume, pokrece novine, e-novine, pise knjige, reklame, kritike...

Mediji su laskanjem, a racunari pruzenim alatima, svakog ubedili da je jedinstven, savrsen, neponovljiv i daleko najbolji. I tu dolazi do rascepa u coveku: zasto je pametan a siromasan? Zato su ti nabedjeni pametnjakovici krenuli po svetu da propovedaju svoja znanja. Knjigama, tekstovima, blogovima.
Pesmama, intervjuima, gostovanjima u tv emisijama, politickim tribinama i mitinzima.
Niko vise ne seje kukuruz, niko ne tovi svinje.
Svako ima potrebu da kaze nesto mnogo pametno.
Naravno, onaj ko govori ne zeli da slusa.

Drustvo se potpuno izvrnulo. Sve sto je bilo ludo, glupo i nekorisno, postalo je kul, in, pozitivno.
Sto je vise budala, veci je broj onih koji ih prate.
Nekada glupa gomila je citala da bi postajala pametnija.
Danas gomila ne cita jer ne zeli vecu pamet. 
Danas gomilu cine kompleksasi koji znaju sve.
Ne znaju da je ukupan i.q. gomile manji od i.q.-a najglupljeg pojedinca.
Sve dok ne skupis muda da glasno kazes NE ZNAM, nista neces nauciti.

U nekom trenutku sam shvatio da nisam u dobrom drustvu.

Pocetak islaska iz gomile je isti kao i pocetak svakog drugog stvaranja: "U pocetku bese rec".
Zato ovde pisem sebi. Mozda se, citajuci gluposti, iznerviram i probudim.

Samo budala moze poverovati u sopstvenu laz.
To je sansa koju ne smem propustiti.

Svetlost

Svi smo u tamnom vilajetu.
Bez svetla licimo jedni na druge. Ali nekako naslucujemo da nismo isti.
Ako se pojavi svetlo, neko ce biti ugarak, neko dijamant.
Ako se ne pojavi svetlost, sta gubimo?

Ne boj se za krila, moja je svetlost hladna, ne moze te oprljiti.
Fali joj deo spektra, onaj koji nosi toplotu.
Ne zalim se, osvetljava put i pokazuje prepreke.

..........................................
To samo ja posustajem, stize me umor.
Budno sanjanje ne mozes uraditi danju.
Doneti odluku dok racio spava mozes samo nocu.
Nekaznjeno dodirnuti granicu mozes samo nocu.
Dan se moze ljutiti zbog odluka donetih nocu... do sledece noci, kada ce svi gresi po ko zna koji put biti i oprosteni i ponovljeni.
Noc ima vecu gustinu, da bi lakse plivali, da bi se odvojili od dna.
Ne moze se stalno voleti, ali se u noci moze uzivati.
Mozda je zato i napravljena?
Ko zna.

Zakon spojenih sudova

Spojena srca moraju da kucaju istim ritmom.
Ako se jedno nacas umori, malo uspori, i drugo mora da uspori.
Ako jedno, ono ludje, pocne da kuca brze, i drugo mora da ga prati.
Srca izgleda dobro razumeju ono sto mi tek naslucujemo.
Poslusati srce ili razum? Oba prelepo lazu.

Uhvatim ponekad sebe da pod stare dane pocinjem da slusam klasiku; ali ne sva tri kompozitora, i ne svako delo... Za nekoga ko je svoj ukus izgradio na baroku, klasika je kao kriptonit, svojom neznoscu rastapa i lomi.

San i java

Sve sto mozes da odsanjas mozes i da imas. Mozes da uzmes. Tvoje je bilo oduvek.
Ne mozes imati samo ono sto ne umes da odsanjas.

Decembar

Nostalgican sam u decembru, odavno nisam video more.
Zamisljam sliku; pozeljna devojka, topao bazen, otkinut cvet, krov od slame, koktel sa kriskom limuna...
nekome bi posla voda na usta bas od tog limuna, neko bi pozeleo devojku, neko odmor, neko lepotu i izdaleka donesen cvet - simbol brige i paznje...
A ja vidim more.
I uhvatim sebe da u tom pogledu uzivam.
Mozda starim. Kazu, ako covek zeli da ostari, mora da nauci da u tome uziva.
Kraj je kada prestane, kada zaboravi, kada pomisli da nije vredan uzivanja.
Zato se radujem svakom danu, svakoj pomisli na more, na nesto lepo.
Svakom osmehu.

Autsajder

Trcanje na duge staze jako lici na zivot.
364 dana je podredjeno jednom danu, danu trke.
Sansi za pobedu.
Za medalju. Upis u almanah.
Onaj ko tog dana, na pojedinacnom prvenstvu, osvoji zlato, moci ce da ga pokazuje klupskim drugovima.
Ko zna, mozda jednog dana i svojoj deci.

Tako veliki uspeh zahteva veliku zrtvu.
Zrtva su pomenuta 364 dana.
Tih dana nema zivota, samo preciznog treninga.
Nema cak ni rastrcavanja, za svoju dusu, pet minuta po kilometru do susednog grada, a posle kod gazde na caj.
Ne.
Sve aktivnosti van glavnog treninga su precizno planirane.

To znaci da je 364 dana zabranjeno potrcati za autobusom (sada znam da to nije pametno, al ajde), odigrati basket, zapiti se sa drustvom, imati devojku, otici na koncert, raditi fizicko, jesti slatkise, citati do kasno...
Voleti.
Ziveti.

Uz puno srece nece biti neresivih sportskih povreda. Bugarin doktor-amater nedeljno ubrizgava hormone uz tetive. Pobeda je nadomak ruke.
Tako osvojeno zlato je pirova pobeda. Podsetnk na gorcinu, na propustenu jednu godinu mladosti, na karsil za oporavak jetre, povracanje posle treninga...
Ta se godina nikada nece vratiti.
Ni jedna se godina nece vratiti.
Sampion to poslednji sazna.

.....................................


Autsajder trenira cele godine. Naizgled tesko i naporno, ali uvek zabavno.
Kada ne bi bilo zabavno, autsajder bi odustao.
Uz druzenje, stvaranje prijatelja, ucenje i napredovanje, uz zivot u najrazlicitijim oblicima,  nikakav napor nije tezak. Devojke su pozeljne na treningu, jer uz njih autsajder gradi u sebi zastitnika.
Viteza.
Trening pocinje i zavrsava sa osmehom, bas kao i dan.
Sa nadom. Zeljom.
Autsajder tokom treninga ne prelazi granicu bola. Zato su sportske povrede nepoznat pojam.
Desava se da posle cele godine treniranja autsajder izadje na stazu, pogleda ložane oko sebe, okrene se i mirno ode da radi svoj trening.
Ono sto autsajder zna, a sto ostali mnogo kasnije saznaju, je da je autsajder odustao samo tog jednog jedinog dana. Ne se maje zbudale.
Jer te je godine pobedio cak 364 puta.
Komad mesinga zvani "zlatna medalja"?
Zlato autsajdera nije liveno kao lilihip, nego je iskovano. Kuca u grudima.

Pobednik? Pa zar ne znate da trka jos nije gotova?

A za koga vi navijate?

Imam godina vec

Ne umem sa ljudima.
Kada mislim da je sve receno samo prekinem vezu.
A onda ljudi pomisle da sam ljut.
Valjda su nauceni nekoj siroj komunikaciji, handshake koji ne sluzi za prenos informacija nego emocija.
Samo ja to ne osecam.

Bez sujete se osecas kao bez odece.
Ali kad prodje prvi napad panike, vidis da je deo te odece zaklanjao vid, i sputavao noge. Drzao vezanu za fotelju, udobnost.
Sto ima svojih prednosti, ne mogu da kazem.
Vecinu ljudi sujeta potpuno zaslepi.
To ima veze sa iq-om.
Trocifreni uspeju da nadvise, ili da vide iznad i kroz sujetu. Da vide!
Dvocifreni su niski, gledaju u sujetu kao u ogledalo. Jos gore, kao u sliku. Kada bi zazmurili, mogli bi da se oslone na osecanja. Ali ne, uporno gledaju u svoju sujetu i dive se svojoj slici. A to na slici vec odavno nisu oni.
I jednima i drugima sujeta ispravlja kicmu. Samo sto su prvi uspravni i svesni, a drugi bi morali da se sagnu da bi se oslobodili.