Zabrinut ili uplasen covek ne moze da peva.
Moze da ispusta nekakve zvuke, najslicnije skripanju i jaukanju.
Ali ne moze da peva.
Da li to zeli? Da, najvise od svega zeli da ponovo peva.
Da se oslobodi stega u grudima, knedle u grlu i turpije u glasu.
Nema to mnogo veze sa talentom, prirodnom bojom glasa, osecajem za ritam i takt...
Presudna je emotivna boja coveka. Neki ljudi pevaju tamno plavo, skroz crno ili belo, roze ili drecavo zuto, zavisno od emotivnog stanja.
Postoje stvari koje nepogresivo, kao lakmus, otkrivaju unutrasnje stanje coveka. Jedna od njih je kafa.
Obicna, domaca, crna kafa. Napitak koji se ne priprema po receptu nego po osecaju.
Kuvanje kafe je ritual koji se uci i usavrsava svakodnevno, tokom celog zivota.
I ma koliko se pridrzavali recepta, kafe zabrinutog, zaljubljenog, uplasenog ili bezbriznog coveka ce imati potpuno razlicite ukuse.
Samo srecan covek moze skuvati dobru kafu. Samo zaljubljena zena moze skuvati dobru kafu.
Ako niste ni jedno od ta dva, ne trudite se. Nije do uvoznika kafe, nije ni do dzezve. Niti je krupno mlevena, niti je voda promenila ukus.
U vama je odgovor.
Ne trazite resenje uz svoju, lose skuvanu kafu. Tu cete naci samo jos pitanja.
Idite negde i trazite domacu kafu. Posmatrajte pokrete onoga ko je kuva: da li mrda i pevusi uz muziku, da li nesvesno uvija telo pokusavajuci da sakrije misli, da li ispravlja ledja i istura ramena... da li se smesi?
Ili pogrbljen gundjajuci ukljucuje ringlu i grebe kafu sa dna kese da sipa u hladnu vodu?
Bas kao vi?
Muska kafa je tradicionalna jutarnja "kafa sa jajima". Kada zena ujutro kaze da je kafa koju je dobila bila dobra, znaci da je i sve ostalo bilo dobro.
Kada se muskarcu dopadne kafa, dopasce mu se i kuvarica. Kafa se ne kuva silikonima i sminkom, nego vedrinom, osmehom, mirom.
Zaljubljenoscu.
Energija onoga ko kuva ulazi u kafu i menja joj ukus. Njegova zaljubljenost ili tuga mogu potpuno promeniti ukus kafe.
Kada vam dan pocne sa zaljubljenom kafom, tog cete se dana zaljubljivati... u ljude, dogadjaje, poslove...
Videcete ono sto zaljubljeni vide.
Kada vam dan pocne sa tuznom kafom, takav ce vam biti dan. Cak i bez stvarnog povoda, prepoznacete u svemu tugu; u pesmi, prodavacici na Kalencu, golubovima i fontani, u hrani... Cak ce nebo izgledati neobicno sivo.
Kada vam dan pocne sa sterilnom, bezlicnom i praznom kafom iz automata, takav ce vam biti ceo dan.
Zato pazljivo birajte kakvom cete kafom zapoceti dan.
Puno dana cini zivot. Srecom, dobijenih dana ima dovoljno da mozemo strpljivo traziti i pronaci omiljenu kafu bas za sebe.
Cak i predomisliti se. Zasto da ne?
"I sta pogledam sve je pesma, i cega god se taknem sve je bol" - Ivo Andric
Niko ne moze umreti sve dok ima tugu.
Kazu knjige da postoje cetiri razlicita i medjusobno suprotstavljena temperamenta. Covek se, dakle, sasvim legalno, moze roditi kao melanholik. Prirodnim putem, direkt iz majke, uplakan, krvav i od boga ziv.
Medjutim, to danas nije narocito pametno.
Jer, savremena naci-medicina uzima za pravo da melanholiju, urodjenu i od bogova datu karakternu crtu licnosti, proglasi za dusevnu bolest.
I da je leci, nego kako!
Lekovima, resetkama, elektrosokovima... inkvizicija nikada zvanicno nije ukinuta.
Kako izleciti urodjeni karakter? Kako coveka pretvoriti u nesto sto nije?
I zasto?
Melanholik je sposoban da glasa. Melanholik je sposoban da radi. Melanholik je sposoban da vodi.
Melanholik je sposoban i da voli.
Ko se to oseca toliko ugrozeno da melanholiku zakonski oduzima tugu?
Fasizam je cetrespete samo izasao iz vojnickih uniformi, ali se odmah potom obukao u bele, doktorske.
Sieg - heil! Vaistinu heil! Serem vam se u diplome.
o tome mu valja sutjeti.
Najjednostavniji odgovori su ono u šta gledaš rođenim očima svaki dan.
Najjednostavniji odgovor na sve tvoje nedoumice je ono što ti je
nadohvat ruke, u realnom, stvarnom, opipljivom životu.
V.
.........................................
Ljudi su ono sto zive.
Ljudi zive neke svoje strahove.
Depresija nije praznina; depresija je punoca, svest i osecanje o
nepostojanju svrhe. Jednako kao sto negacija vremena nije nevreme.
Depresiju danas lece, a ona je stvorila Dostojevskog, Satija, Budu...
Novac je antipod depresiji, ali joj nije komplementaran.
Masta je univerzalni recept za zivot.
Ako pazis na novac umesto na sebe, tada novac zapusi pogresne rupe.
Ponekad pomislim da na svetu zivi samo stoka, gaze i sutiraju svojim kopitima, ujedaju i pljuju...
Onda se setim da nisam slucajno medju njima, i tu se izbedacim.
A onda naidjem na coveka. Vilu.
I tada znam da nije sve uzalud, da treba disati, da ima lepote na svetu i da je treba prepoznati. Dan bez ljubavi ne bi nikada svanuo.
...kao sebe samoga.
Kada bi se zadrzali na naslovu, to ne bi bio savet nego kazna.
Najstrasnija osuda.
Lako je voleti Eskima, Busmana, pingvine i delfine, zamisljenog boga i daleka sazvezdja.
Lako je. Samo jednom doneses odluku, i volis. Divis im se, pises im pesme i velicas njihov sjaj.
Lako je voleti sjaj u travi. On nista ne zahteva.
Hajde, cik, pokusaj da volis psa koji ti se jutros popisao u cipele? Komsiju koji je zaglavio bravu na ulazu? Neradnog rodjaka koji te mrzi sto mu ne zaradjujes dovoljno? Lekara koji je promasio dijagnozu jer mu nisi dao dovoljno para? Poreznike koji traze mito? Brata koji pomera medju?
Pokusaj da volis bliznjeg koji ti tuce dete?
Uh...
Srecom, neko je dopisao nastavak "...kao sebe samoga".
Covek nema veceg neprijatelja od sebe. "Sebe" oznacava onoga koji ga tera da cuti kada treba da izjavi ljubav, onoga ko ga nagovara da uzme tudje, da slomi telo od uzaludnog rada, pisa u cipele zlog komsije, osudjuje i kaznjava, mrzi i tera druge da mrze...
Sebe je najteze voleti, ne usudjujem se da glasno kazem: nemoguce.
Covek koji ne zavoli sebe, ne prepozna dobro u sebi, nije sposoban da voli drugoga.
Njemu je, dakle, lako da ispuni naredjenje iz naslova. Voleti druge kao sebe, mrzeti druge kao sebe.
Zivot u mrznji je zivot bez obaveze voljenja, i bez ikakvih briga za sebe i drugoga.
Da li je zivot u mrznji zivot bez ljubavi? Nije. Zivot bez ljubavi i mrznje je praznina.
Zivot u mrznji je dinamican i ispunjen... otrovom.
Moze li, covek koji mrzi, povremeno voleti?
Onaj koji zivi i bez ljubavi i bez mrznje, sa prazninom u sebi, ne moze sebe nicim ispuniti.
Ni ljubavlju, ni mrznjom. Najslicniji je busnom dzaku. Nista se u njemu ne zadrzava. Takav dzak ne moze stajati uspravno.
Onaj ko voli, moze u svoju ljubav dodati mrznju i ipak ostati ceo.
Onaj ko mrzi, moze u sebe dodati jos mrznje, mozda i ljubav; ostace ceo.
Onaj ko je prazan odavno nije ziv.
Prazan dzak je dobar samo onima koji nose prevelik teret, i zele da ga se oslobode. Znaju da se prazan dzak nikada nece prepuniti, i da tako prazan ne osudjuje i ne oseca.
Praznina tada raste, gutajuci sve pred sobom: i mrznju, i ljubav.
Moze li se kakvim cvrstim koncem usiti izbusen dzak? Moze, ali samo odozgo, jer je nemoguce prici drugoj, busnoj strani. Tada se dobija naopak dzak, u koji se teskom mukom mogu ubaciti sitnice, ali se nista ne moze u njemu zadrzati. Jedino resenje je okrenuti dzak naopako. Ali za toliki trud potreban je makar naslov ovog teksta.
Drugo, manje zahtevno resenje, je ne pomerati busan dzak. Zemlja ce mu biti dno, i, ukoliko prihvati zemlju kao deo sebe, moze ponovo postati ceo. Pun. Uspravan.
Ostati na svojoj zemlji je resenje za sve busne dzakove.
Kada malo bolje pogledam sta sve trpamo u sebe, od hrane do informacija, svi smo mi pomalo busni.
Zemlja nudi zivot sa smislom.
Ako je zemlja dobra, upijace svu mrznju, i u dzaku ce se zadrzavati samo ono lagano: ljubav.
Svako rodjenjem dobija komad neba i parce zemlje. Dobija oslonac, lek, hranu... saznanje da jedino vreme razdvaja dobro od loseg.
Na svojoj zemlji covek moze voleti sebe.
Na svojoj zemlji covek moze ispuniti zapoved.
Zemlja nas prihvata jer nas poznaje. Mi smo njeni bliznji.
Kada mi prihvatimo zemlju, prihvatili smo sebe. Tada mozemo celim sebe voleti.
Iz mene raste pravo uvis, cini se da ce dodirnuti nebo. Cudno neotrovan, a iz takvog kamena raste.
Jede moju dzigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teske stare stene crpi snagu, neprestano pokusavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kisama poliran ali jos uvek ceo, kamen najvise od svega zeli da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da ce doci trenutak kada ce poceti da gusi stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrdji od drveta.
Tada ce se zapitati, nikada ne dovodeci u pitanje konacan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolucen otkotrlja niz liticu, za sta ce se koren uhvatiti?
Hoce li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonocno stitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni cvor u mislima razresio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen ce uvek za sebe naci mesto sa koga ce prkositi kisi i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako ce znati ?
Hoce li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da radja?
I kako ce znati da nije sa nekog slicnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatice, donece odluku da poveruje da je semenka bas sa njegovog drveta dosla.
Nije mu prvi put da odluci da veruje.
Okrenuce se ka suncu, pronaci ce na sebi otvor u koji ce skupiti kisnicu, prigrlice tu semen
Juce me je vetar rasplakao.
Doneo je miris trulog lisca, odnekud poznat.
Pomesan sa hladnim vazduhom, podsetio me je na nju.
Na miris kose boje badema.
Posle nas su ostale zgrade kao kutije,
i ljudi kao klovnovi izmedju tih zgrada.
Moze se na ulicama cuti njihova sreca.
Nisam se do juce secao mirisa trulog lisca.
Juce me je vetar rasplakao.
Duvao je jako, kao te godine.
Da li je vetar zapamtio imena,
ili je i njih oduvao u proslost,
zajedno sa mojim snovima?
Vetar je doneo miris proslosti,
miris nade, zivota i srece.
Nije sacekao da zaspim
dugim jesenjim snom.
Samo on zna zasto,
doneo te je pre sna.
Juce me je vetar rasplakao.
Vetar oduvek zna.
