"Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju."
Raj i pakao postoje ovde, živimo ih. Nekome je prva polovina pakao druga raj. Češće je obrnuto. Neko uzima veliku kašiku crnog pa, naizmenično, veliku kašiku belog. Većina unapred izmeša crno i belo i proživi siv život, bez velikih uzleta ali i bez bolnih padova. Malo je verovatno da sami mešaju, za to je zaduženo društvo, poremećen sistem vrednosti, školski dril, društvo nesrećnih. Zbir belog i crnog, suma raja i pakla, jeste život.
Tebra, ko ovo izgovori se ozbiljno zakašljao. Možda je još jedna žrtva slepog miša.
Zapadno od reke Ljubljanice se ljudi ozbiljno guše dok govore.
Države postoje jedino i isključivo zahvaljujući društvenom ugovoru.
Država je organizovana zajednica ljudi, građana, koji imaju iste vrednosti.
Društveni ugovor je podrazumevani međusobni odnos između pojedinaca, građana, i njihov ugovor sa Državom. Naš ugovor sa državom. Ugovor podrazumeva da su svi stanovnici, građani, vlasnici države. Ugovor podrazumeva da država ima ustav i zakone koji su obavezujući za sve stanovnike.
Kada stanovnici priznaju državu, priznaju njen ustav, zakone, granice, prava. Odnose sa drugim državama. Prihvataju da plaćaju državi da brine o spoljnoj i unutrašnjoj politici, bezbednosti, obrazovanju, zdravlju i sigurnosti građana. O infrastrukturi i planiranju. To plaćanje stanovnika se zove porez. Nije jeftino, ali u zdravoj državi vredi svaku paru.
Kada državu preplavi stanovništvo koje ne priznaje državu, granice, ustav, zakon, ime, država ima obavezu da ih ne prihvati kao svoje. Da ih izbaci iz zajednice. Fizički, silom. Da bi zajednica koja poštuje društveni ugovor opstala.
Ali kada zajednica, zbog lenjosti da razmišlja, padne u dužničko ropstvo, a dođoši koji ne priznaju državu (u koju su došli) ponude da reše problem spoljnog duga, tada dođoši postaju vlasnici države. I svih njenih stanovnika, voda, planina, ruda, puteva... Vazduha. Valute. Vlade. Vlasnici teritorije. Tada država, kao zajednica zasnovana na društvenom ugovoru, prestaje da postoji, i postaje nečija teritorija. Zemlja. Ledina.
Zatečeni stanovnici mogu da postanu nečije privatno vlasništvo, podanici, jeftina radna snaga roblje, eksperimentalne životinje, sirovina, ili da napuste tuđu teritoriju.
Golim okom vidimo zamenu stanovništva. Od 45 miliona Ukrajinaca, koliko ih je bilo na početku "specijalne operacije", u Ukrajini je ostalo manje od 20 miliona. 25 miliona je u EU. 120 000 se nastanilo u Crnoj Gori. To je 20% stanovništva.
Srbija se hvali viznom liberalizacijom kojom je omogućila priliv nove radne snage, uglavnom iz Kine. Kinezi ulaze bez viza, skoro da mogu i bez pasoša. U Boru i Majdanpeku su kineske zastave. Rusa u Srbiji ima makar koliko Kineza. Rvatska je preplavljena Nepalcima, Bangladešsncima, Indonežanima, Šrilančanima. O Bosni i naročito o EU bolje da ne pričam. Feredže su u Sarajevu stvarnost.
Svaka država grca u dugovima. Doći će vreme vraćanja dugova, a to će postajati sve teže. Pojaviće se "manjina" koja će reći "je li bre, koliko ste dužni, ma nema problema, mi smo tu, rešićemo to samo nas pustite da nam ne smetaju ovi indijanci". I rešiće dugove.
Svaka država podržava iseljavanje onoliko koliko podržava useljavanje.
Ovde će naseliti novi narod. Ne znamo koji. Prihvatiće jezik, kulturu. Istoriju. A onda če postati većina. I postaće novi narod koji će prihvatiti tradiciju, istoriju, vrednosti starog naroda.
Službe bezbednosti najskuplje plaćamo. (Ma ne, nisu poskupele krofne.) Cela SFRJ, ona policijska "Diktatura proleterijata" je imala 43 000 pripadnika, a sada samo Srbija ima značajno više.
Natprosečne plate, beneficiran radni staž, doprinosi na punu platu, uniforme, oružje... Stanovi. VMA. Sindikati. Tople zgrade i centralno grejanje. Uvek novi luksuzni automobili. Najniži prašinari za kaznu dobijaju škodu rapid u garanciji.
Kupili smo im i klima uređaje, tepisone za kancelarije, video nadzor pete generacije, prislušnu opremu, kamere, uređaje i vozila za razbijanje demonstracija. Čistačice, ajtijevce, i Privatno Obezbeđenje koje ih čuva. (Nas od njih ili njih od nas?) Dobili su kredite povoljnije nego što može da priušti bilo koji civil. Povišicu u iznosu rate kredita.
Kupili smo im i najbolje kompjutere i laptopove. Umesto da odu u Suboticu ili Trnovac da prošetaju, naruče kafu i kiselu i razgledaju okolinu, državni a suštinski partijski službenici prave promotivne video priloge o svojoj opremljenosti, uvežbanosti i sposobnosti. Ne hvale se oni zbog hvale, bistriji čak znaju kako ih ljudi gledaju.
Troše naše pare.
Najbolje spotove prikazuju na NACIonalnoj televiziji, gde sekund košta kao garsonjera na Voždovcu. Tehnički slabije spotove postavljaju na društvene mreže, na fejzbuku su posebno aktivni. Nisu baš savladali tehniku :) , pa to izgleda trapavo i zamalo ružno.
Reklamiraju se.
Reklama je potrebna lošem proizvodu? Ili proizvodu kome preti jaka konkurencija? Reklamom se, valjda, nude, "uzmite baš nas, nemojte druge".
Lako je primetiti da se stvari menjaju. Naročito one obične. Jednog dana samo nestane omiljeni čips ili puding, čokolada ili sapun, lekovi i kafa, uz objašnjenje prodavca da je nova marka i drugačija ambalaža samo uobičajena zamena za stari proizvod. "Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."
I izdaleka je očigledno da sadržaj, količina, kvalitet, ukus... nisu ni nalik starim proizvodima. To govori da promene proizvoda ne rade ljudi koji ih koriste. Da su ih koristili znali bi da je "ni nalik". Promene rade marketinški stručnjaci, ekonomisti, farmaceuti, tehnolozi... ali nikada ne uoče razliku, jer oni ne kupuju niti koriste te proizvode.
I mi se, povinujući tržišnim zakonima, navikavamo na promene. U tome pomaže što su promene spore i periodične.
Naviknuti na promene navikli smo da se pravimo da ne primećujemo promene.
A ne menjaju se samo sadržaji rafova u prodavnicama. Menja se školski sistem i sadržaj udžbenika. Menja se odnos prema autoritetu. Menja se kalorijska vrednost gasa. Menja se cena struje. Menja se kvalitet goriva. Menja se i državna granica i društveno uređenje. Menja se smer državne politike. Menja se zdravstveni i penzioni sistem. Menja se vlasništvo nad državom. Struktura stanovništva. Religija. Kultura. Nacija.
Stoti put gutamo staro objašnjenje: "Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."
Da li ćemo mi, koji prihvatimo promene, biti promenjeni, ili će promene prolaziti pored ne okrznuvši nas? Da li ćemo to i dalje biti mi, ili neki novi proizvod?
"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."
Ljudi (vernici) veruju vlastima, crkvenim ili sekularnim svejedno, i pokoravaju se svakoj naredbi. Manjina veruje (opet vernici) u slobodnu volju i grabi da preuzme kormilo. Tek retki posmatraju sa strane, ali ih to ne čini manje zavisnim od terena.
Pešak na šahovskoj tabli ide samo po jedno polje unapred.
Lovac ukoso. Konj u "ge". Top pravo.
Pravila su unapred zadata.
Ne dižući pogled sa 64 polja svako igra najbolje što ume.
Cilj je da što duže ostane u igri, jer se plaši onoga van polja.
Ali ne igra svaka figura onako kako bi želela.
Slobodna volja se ne nalazi u figuri.
Neka daleka ruka pomera figure, vodi rat i pravi barikade. Zasede, prikrivene ili frontalne napade.
Izbacuje druge sa terena, i žrtvuje se za kralja.
Jer kad kralj padne, svi napuštaju teren.
Nekada konj postane magarac i poveruje da ima slobodnu volju.
Da može da se kreće po terenu van unapred zadatih pravila.
Sa njime niko ne želi da igra.
Čak i kada bi to vodilo u neku drugu, manje nasilnu igru.
