Mladi badnjak

Ako ga ne spalimo nego vratimo Zemlji
postaće dobro drvo.

Slavimo rođenje boga koji je ljubav.

Ljubav ne traži da prinosimo žrtve.

Božić Svarožić dočekujemo vatrom, spaljivanjem suvih grančica hRasta.
Ne sečemo mlado drvo, nikada, naše sveto drvo.

Zagrlimo hrast za Božić i poželimo mu dug život.

Nismo isti

Samo gluvi nezainteresovano prolaze.

Ali neko od gluvih je upravo završio sliku,
neko napravio put, posejao pšenicu,
skuvao ručak, vaspitao decu...
Namotao extra coil i spojio na sekundar :-)

Različiti smo, i prirodno je da se ne razumemo.
Ne prepoznajemo dela i dostignuća drugog.
Zagledani smo u sebe i posvećeni onome što radimo.
Čini se da nemamo vremena za drugog.
Čini se da nam drugi i ne treba.

I pčele u košnici imaju različite poslove.
Da bi košnica živela svaka vrsta je potrebna.
Neophodna. 
Ona koja donosi med ne može biti vrednija od one koja čuva.
Čak ni od lenjog debelog truta.

Pčele to znaju.
A ljudi?

Ritam života

Život je stradanje. Došli smo da postradamo.

Srećni će stradati u borbi za ljubav.
Neko stradati zbog mržnje. Straha. Lenjosti. Pohlepe.
Mnogi zbog gluposti. Pogrešnih verovanja i očekivanja.

Stradanje je život. Stradanje je Strast i Nadanje.

Umerenost i umirenost su gotovo sinonimi. Oni nisu život.
Dolaze iz straha, ponekad iz lenjosti.
Verovanja u telo, materiju. Čuvanja onoga što se ne može sačuvati.
Patetične nade da se telo može sačuvati.

Naš odnos prema drugoj strani u potpunosti određuje naš život.
Nekada je to neverovanje, odbijanje, ismevanje zbog "naučne" nedokazivosti,
a ponekad nada, katkad vera,
neretko odluka.
Uplašeni izbegavaju i pomisao o drugoj strani.
I zli. Njima druga strana zvuči kao pretnja.

Srećni ne razmišljaju o stranama. Žive svoje ljubavi i ideale, nekada ostvarive a nekada ne,
ali uvek prate želje i slušaju otkucaje, ritam života.
I svoje, a mnogo češće otkucaje onih koje vole.
Voleti se može na mnogo načina.
I svaki je pravi.
Život je radost voljenja.
Volimo, dakle postojimo.

Rušenje ustava

Kad miniraš branu sve iza nje je potop.

Može li se živeti bez brane?
Može. Oskudno, siromašno, opasno. Kratko i nesrećno. Gladno i hrane i pogleda.
Izgrađena brana je izvor svekolikog bogatstva, ona štiti, hrani i natapa zemlju čineći je plodnom.
Zaustavlja bogatstvo da ne iscuri nizvodno.
Ona je pojilo, lovište, sklonište. Dom različitima.
Rajski vrt.

Brana se mora održavati, čuvati, ojačavati.

Ustava i brana su sinonimi.
Ustava zaustavlja. Brana brani, ali i zabranjuje.

Rušenje ustava će stvoriti potop,
posle potopa beživotnu pustinju.

Postoji izlaz,
ali mi imamo bolje rešenje:

Svuda postoje paraziti,
ali ovde su se pojavili paraziti koji parazitiraju na parazitima.
Berlinski zid je pao na pogrešnu stranu.

Misterija

Da li je život bespoštedna borba? Zakon jačeg?
Proslava koja traje? Ljubav bez trajanja?
Da li je život nepravda? Nepravda jer ne znamo?
Možda je strah? Ili putovanje kojem naslućujemo a ne izgovaramo cilj?
Rađanje? Sahrana? Slučajni susreti koji to nisu?
Periodično osvajanje pa pokoravanje?
Ropstvo telu? Ropstvo idejama?
aLkoHooll?

Da li je život traženje ili nalaženje?
Da li život dajemo ili uzimamo?
Šta se podrazumeva i dolazi u paketu sa životom,
a šta moramo vremenom steći? 

Traženje? Pripitomljavanje?

Hrana za dušu

Umetnost je hrana.
Ali je i šund hrana.

Neko pokušava da nahrani dušu. U filmovima, slikama, muzici, traži emociju. Ono što traži to pronalazi, negde više negde manje, i tako izgrađuje ukus u zadatom smeru.

Neko se trudi da nahrani oči, traži šarenilo, kontrast, specijalne efekte i divi im se. Detalji na skulpturama i slikama hrane oči. Preciznost, filigran, detalji, boje. Ukrasi.

Neko hrani intelekt, traži "filmove sa rupom", nezavršene, one koje postavljaju pitanje i ostavljaju posmatraču da u sopstvenoj glavi sam završi. I u pozorišnim predstavama traže dublju poruku, kao i u slikama, skulpturama, rifovima i tekstovima pesama. Um je uvek gladan.

Neko samo ubija vreme jer je vreme dosada, neprijatelj.

Ljubi bližnjega svoga II

U vremenu koje dolazi proučavaćemo psihologiju ugroženog pojedinca, čoveka sateranog u ćošak.
Uživo, u realnom vremenu, gledaćemo ih svakodnevno.
U najbližem okruženju, poneko i u sebi.
Ali, istovremeno,
posmatraćemo iz prvog lica i psihologiju gomile saterane u ćošak.

Dve psihologije dva na isti način ugrožena entiteta
su međusobno suprotstavljene i suprotne.

Pojedinac u bezizlaznoj situaciji ima nagon za preživljavanjem, borbom.
Razume izvor problema i bori se za život.

Kada se isti taj čovek, u istoj situaciji, okruži gomilom sličnih,
neće više videti neprijatelja u onome ko je kreirao bezizlaznu situaciju,
nego u onome ko je najbliži.
Ubijaće se međusobno, do poslednjeg.
Da li će poslednji, u nemoći i ludilu, dići ruku i na sebe,
pronaći i u sebi neprijatelja,
ili će se resetovati na početnu jedinku sateranu u ćošak,
i trezveno usmeriti snagu na borbu ka spolja?

Hmm... posle čitanja Hegela nisam optimista.