Sretnem nekadašnjeg komšiju kako izlazi iz kontejnera za smeće. Prepoznamo se, obojica nevoljno rukujemo. Kao da ima potrebu da se opravda, kaže mi da je u jednom od obližnjih kontejnera pozamašna gomila nenamerno bačenih para. "Imam informaciju, ali nedovoljno preciznu", kaže.
Prepoznajem da mu je težak život i niz loših izbora iskrivilo koordinatni sistem. Nije u vinklu, ali je bezopasan i za sebe i za druge, pa ga niko ne proganja.
Danima kasnije prolazim pored punih kontejnera i razmišljam o susretu,
još više o nenamerno bačenim parama.
O vrednosti za koju bi ljudi ušli do pojasa i preturali po otpadu.
I zaista, kada bi neko objavio da se u jednom od pet naslaganih kontejnera nalazi sto hiljada evra, nastala bi opšta tuča; ljudi iz kruga dvojke bi izašli iz salonaca i u lakovanim cipelama pesnicama zaratili da se dokopaju kontejnera punih smeća.
Kada bi neko javno objavio da je u đubretu hiljadu ili dve evra napravio bi se ozbiljan red, lista čekanja, samo bi najbrži imali sreću da se dobro isprljaju i zarade za polovnog punta.
Za veknu hleba samo gladni ulaze u kontejnere. Pažljivo razdvajaju smeće birajući samo najbolje kriške.
Isti smo, samo nam je cena različita. Za sada.