Zdravstvene ustanove su ponovo nedostupne. Ako nemate nevidljivog neće vas niko primiti. Ako imate, čeka vas 4 sata čekanja na otvorenom. Kažu da nema dovoljno lekara. Gde su lekari? Pa na vakcnalnim punktovima. Tu je lova.
Ljudima je nedostupna zdravstvena zaštita. Naređeno je da sada postoji samo jedna bolest. Ko ima bilo koju drugu ne može kod lekara.
Pitanje je dana kada će građani reći: kada već nemamo pristup zdravstvenoj zaštiti, zašto je plaćamo? Plaćamo državi lečenje, unapred, a zatim se lečimo kod preskupih privatnika.
Tada će vlast izaći u susret zahtevima građana i ukinuti zdravstvene ustanove. Bolje zgrade će pretvoriti u šoping centre, lošije u privatne klinike.
Potrebna je životna zrelost da bi čovek razumeo zemlju. Mladom čoveku smeta blato, prljavo lepljivo i klizavo. Isprva je ljut na vodu što je pokvasila dobru zemlju. Kasnije mu opet smeta blato, ali se ljuti na lošu zemlju što se pomešala sa čistom vodom. Onda prihvati da ne mogu ni voda ni zemlja biti dobri ni loši, i da ne postoji u životu ništa osim te čudne mešavine.
Samo zajedno mogu stvoriti život.
Tada počinje da voli zemlju i vodu zajedno; iz blata ubire letinu, u blatu seje žito, blatom ozidava kuću, blatom štiti kaleme. Blatom prekriva pretke. Naslućuje se da će preci postati to blato, kao što je od početka vremena. I da su u svakom grumenu želje predaka. I shvata da voda i zemlja moraju zajedno.
Zemlja pokušava da pregradi vodu; voda svojom snagom oblikuje zemlju. Izdaleka to izgleda kao rat, večni sukob, svaki put sa drugim pobednikom. Ko ume da gleda videće da zemlja i voda vode ljubav stvarajući plodno blato, ono iz koga sve rađa, iz koga smo se i mi rodili; kome ćemo se jednog dana vratiti i sve ispričati.
Da li je zatvor deo društva, ili je društvo deo globalnog zatvora? Zatvori u koje se ulazi ali ne izlazi su praktično ukinuti. Zamenjeni su civilizacijskim normama. Kulturom, moralom, pravilima. Autocenzurom, policajcem u sopstvenoj glavi.
Ulični nosilac pendreka (UNP) je zamenjen nevidljivim policajcem u glavi. Ovaj drugi prima komande iz jutarnjeg programa, značajno je senzibilniji na prekršaje i nikada ne spava. On je i sudija, maštovit i strog. Postali smo zatvorenici pod budnim policijskim okom. Policijski nadzirani život je doživotna robija na koju pristajemo da bismo se uklopili sa drugim osuđenicima na doživotnu. Kao svi osuđenici dobijamo obroke; slobodni Zarađuju platu, robovi je Primaju. Zatvorske uniforme su živopisnih boja. Od neobeležene odeće slobodnih, razlikuju se vidljivo ispisanim brendom - nike, levis, prada...
Da li ste slobodni kada vas policijski zaključa u 4 zida? A da li ste slobodni kada nema policijskog? Kada ste slobodni? Šta je sloboda? Sužanj u zatvoru sanja da pokisne. Kada bi neko rekao: slobodni ste, šta biste uradili što sad ne smete, a šta biste odbacili kao zarđale okove?
Dođe vas pedeset hiljada na tekmu. I još platite. Niste bili na protestima, tamo gde vam je mesto. Osim navijača u uniformama. Protestima protiv frikova, ordenovanog Konja i slične gamadi.
Ustav i zakon su skup napisanih pravila koji određuju šta se sme i šta se ne sme. Obavezujuć je za sve stanovnike države. Tako piše u ustavu i zakonu.
Živeo sam, ne pomerajući se, u različitim državama i svedočio njihovom raspadu.
Poslednja u kojoj sam živeo bila je Republika Srbija. Ona se, posle kratkog postojanja, nije raspala, nego se ujedinila sa ekonomski gorima od sebe. Zakon spojenih sudova uvek uradi sve ostalo.
Naša nova država se zove Open Balkan. Dobrodošli i čestitam na izboru. Službeni jezici su Albanski, Severnomakedonski i Srpski. Administrativni centri su Tirana, Skoplje i Beograd.
Nova država neće imati jedinstvena dokumenta, ali će sva dokumenta važiti na celoj teritoriji.
Himna će, slutim, biti Šote mašala. Ustav i zakon više nisu potrebni jer ih nosioci vlasti nigde ne poštuju.
Kako će se ova nova država raspasti? Verovatno na Beogradski Pašaluk i Veliku Albaniju, a Severna Makedonija će prestati da postoji.
Obesmišljavanjem svake vlade na svetu oduzevši joj suverenitet, izborno pravo i samostalno vođenje, stvorili su se uslovi da sve vlade postanu kvislinška feudalna uprava, produžena ruka svetske vlade.
Svetska vlada danas najavljuje veliki reset. Znamo smer ali se ne znamo ciljeve. Pretpostavke su dodatno podgrejane izjavama elite da je cilj značajno smanjiti broj ljudi. Da je potrebno ukinuti energiju, krave i potoke, tobož zbog zaštite atmosfere. Prelazak "cenjenih potrošača" iz megagradova na njive i davno zapuštena imanja. Povratak u srednji vek. U "nultu godinu".
Odakle Klausu Švabu, promoteru velikog reseta, čoveku iza koga stoje moćne države, vlade i korporacije, ovakva ideja? Nije uopšte morao da je izmišlja. Pročitao je na Vikipediji biografiju diplomca sa Zagrebačkog Sveučilišta, osnivača i vođe Crvenih Kmera, Kambodžanca Pola Pota. Danas ga pamte kao jezivog zločinca poznatog po surovosti, ubistvima, genocidu nad sopstvenim narodom.
Ali mu priznaju efikasnost. Tokom kratke vladavine vratio je svoju zemlju u srednji vek. Restartovao je civilizaciju i proglasio nultu godinu. Pobio sve koji nose naočare, intelektualce i sve pismene ljude. Pretvorio je Kambodžu u zaostalu siromašnu primitivnu poljoprivrednu zemlju čiji stanovnici, kada je loša godina, masovno umiru od gladi.
Nije ni lepo ni romantično kao u pesmi.
Пол Пот је постао дефакто вођа Камбоџе средином 1975. Током периода у коме је био на власти, Пот је земљи наметнуо верзију аграрне колективизације, приморавши становнике градова да се преселе на села и да раде на колективним фармама и другим пројектима који су подразумевали принудни рад, а у циљу рестартовања цивилизације у Нултој години. Услед принудног рада, изгладњивања, слабе медицинске неге и смакнућа, процењено је да је страдало од 1,7 до 2,5 милиона људи, што је приближно 21% укупног становништва Камбоџе.
