Moderan čovek rado i lako odbacuje religiju smatrajući je skupom dosadnih kanona, strogih pravila i običaja.
Nije moguće da čovek odbaci deo sebe, i zato prihvata različite surogate; umesto bogova počne da obožava idole, ljude, novac, slavu.
Kada uvidi grešku - potpuni nedostatak oslonca u obožavanom - ne reterira, ne vraća se u početnu poziciju, nego nastavlja da luta, izgubljen i očajan jer ne razaznaje svoj cilj.
Slabi ljudi se, u potrebi za prihvatanjem, često priklanjaju ekstremnim ideologijama, gubeći i prepuštajući svoj život vođi.
Jaki se ne predaju, istrajno nastavljaju lutaje, više se ne nadajući da će pronaći boga nego da će bog pronaći njih.
To će se, tek na kraju kada odustanu od lutanja i shvate besmisao, i desiti. Tek tada će, kada iscrpljeni i razočarani odbace oholost i ego, kada odbace imperativ da sve zavisi od njih, napraviti u sebi dovoljno mesta za ljubav.
Ona će doći kao "gorušičino zrno", mala i naizgled beznačajna semenka, a onda u srcu koje se potpuno očistilo i ispraznilo od ega proklijati i izrasti, dajući hlad, hranu i dom. Ljubav. Prihvatanje. Poverenje.
I neće doći na munjama i gromovina kao supermenov zrak. Doći će kao nečiji osmeh. Pogled. Poruka. Naizgled slučajan dodir.
Ljubav tada postaje religija, baš kao što bog zapoveda.