Bio sam na mestu na kojem nisam pogledom tražio nebo kao što, u gradskim ulicama koje su partijskom novogradnjom pretvorene u duboke kanjone, ljudi pogledom traže nebo. Bio sam na mestu gde se može udisati nebo. Sa nebom u plućima može se u svemu stvorenom prepoznati bog. Takva religija je stvar ljubavi a ne dogme: današnja društva, hipertehnološki kavezi, počivaju na dogmi.
Ma koliko ideja bila ispravna, ona je uvek pogrešna - kada svi ljudi slede jednu ideju ona nužno postaje pogrešna. Hrišćanstvo bi morala biti anarhija a ne dogma, jer je lepota u različitom.
Stvaranje globalnog društva ima za cilj priključenje na krvotok zveri, parazitiranje na parazitu. Slika stvarnosti je tada cenjenija od stvarnosti. Živeti u svetu a ne biti deo tog sveta, u brigama a ne biti briga, živeti u radostima a ne biti deo radosti, uspeha, posla... danas znači promašiti.
Bonsai je zakržljalo drvo. Nadgledan, zaostao, zavistan, sa korenom u tegli. Njegovo seme jeste seme velikog i moćnog stabla. Neko je to seme spustio u zatvor, teglu, i pipetom kapao vodu dok nije proklijalo. Zlatnim makazama je sekao vrh i svaku granu koja bi krenula ka suncu. I koren je vadio, čistio od zemlje i znalački skraćivao žile.
Svakodnevna nega, velika ljubav, briga i pažnja su od mogućeg božjeg stvora, moćnog drveta, napravili nakazu. Zakržljalog stvora čiji koren nikada nije dodirnuo drugi koren.
Ljudi su nalik drveću. Neki rastu iz zdravog tla, bivaju snažni, raduju se suncu i životu. Bogato rađaju, dom su pticama i hrana životu. Neki ljudi rastu iz loše zemlje, iz stene koju lome da bi pustili koren, šibani vetrovima rastu ukrivo; i oni se raduju životu i suncu, njihov je koren nerazdvojivi deo zemaljskog zajedničkog korena.
Negovani bonsai nam ličnom žrtvom i primerom nudi nauk.
Kada pitomi siđu među divlje, divlji se trude da se upristoje i upodobe, potpuno se priklone novom pozitivizmu i skroz nekritički i bez pokušaja da razumeju, uče, kopiraju i prihvataju svaku normu, pravilo ili zakon pitomih, postaju posesivni i netolerantni, i postaju najfanatičnije odbrambene trupe.
Postaju podanici jer su u umu sebe tamo videli. U tome je tajna uspeha kolonizovanja, u tome je uzrok i naše tragedije.
Kada divlji zađu u svet pitomih, (isti divlji i isti pitomi kao iz prethodnog primera,) divlji jasno vide probleme, osete nedostatke onog u šta su došli, miris skore propasti. Iako svesni svog položaja, svesni da su divlji među pitomima, preuzimaju inicijativu i nameću svoje vrednosti. Iste one vrednosti zbog kojih su iz divljih izbegli spašavajući gole živote.
Bolest našeg doba je normalnost, sila koja izjednačava, koja ravna i pegla život, život čija je definicija susret nejednakosti.
Rat? Za sada samo u meriki, kost je u grlu; mi možemo nemerljivo više da progutamo.
Subjekt svu svoju energiju troši da bi se lišio subjektivnosti. Trun u vlastitom oku je najbolje uveličavajuće staklo.
Onaj ko uživa u svom poslu ne može da poštuje podelu rada, hijerarhiju, ograničenja. Zbog toga biva kažnjen. Ne može biti "profesionalac" bez obzira na nivo i kvalitet rada i poznavanja materije. Ako želi da napravi karijeru mora se pokazati ograničenijim od najgoreg diletanta. Nesklonost da se prhvate zahtevi koje nameće društvo čini ga ranjivim iako svesnim superiornosti.
Poredak održava ravnoteža onih koji su pristali na igru, onih koji nisu, i onih koji pružaju otpor.
Oni koji nisu pristali na ponižavanje su samo naizgled loše prošli. Istina je da su se odvojili od izvora nesreće. Bolje biti sam nego u lošem društvu.
Oni koji pružaju otpor su suviše angažovani i zauzeti da nemaju kad da osete pritisak.
Onima koji su ostali po strani preti smrtna opasnost - da poveruju da su bolji od drugih.
Oni koji su pristali na igru su se odrekli sebe. Njima je najgore. Mrze zato što zavide. Umesto da potiskuju zavist, providno i neuspešno potiskuju mržnju. Ponašaju se skromno i nenametljivo, ne zbog vaspitanja nego zbog stida što su u paklu a i dalje dišu.
U antagonističkom društvu ne postoji bližnji, samo konkurencija. Svako ko ne juri za nečim je različit i predmet osude. Postalo je čudno i neprikladno raditi bilo šta bez jasnog i svima vidljivog cilja. Bez očigledne koristi. Postalo je čudno ono što je nekada bilo normalno i uobičajeno - nežnost, bliskost, prijateljstvo.
Bavljenje duhovnim stvarima je postao "projekat, investicija", biznis ravnopravan kiseljenju kupusa. Život potčinjen proizvodnom procesu.
Stara nenormalnost jednim potezom olovke postaje nova normalnost.
U teškim vremenima slabi žrtvuju sadržaj za formu, a jaki se odriču forme da bi sačuvali sadržaj.
Kada su se ljudi i zvanično odrekli bogova morali su da smisle nove. Najglasnija ideja je bila SLOBODA-JEDNAKOST-BRATSTVO.
Niko nije bio dovoljno hrabar da prihvati celo trojstvo.
Zapadna civilizacija je prihvatila SLOBODU kao cilj i ideal. Onaj ko nije prihvatao bi, sasvim logično, završavao u zatvoru lišen slobode. Sloboda zapadne civilizacije se brzo pretvorila u suprotnost, u policijsku državu, sekjuriti agencije i nadzorne kamere. Kamere su i u marketima i u kondomatima.
U istočnoj je instalirana JEDNAKOST. Alternativa jednakosti je bio dupke pun Gulag. Jednakost istočne civilizacije se ubrzo zgužvala u u tajkune i oligarhe, i obespravljene i ponižene koji su se predali alkoholu. Između nije bilo nikoga.
Nama je preostalo BRATSTVO. Pojam koji smo oduvek razumevali dobio je sasvim novu vrednost. Braćom su proglašeni neprijatelji, i tako je paranoidna šizofrenija dospela na vlast. Naše bratstvo je završilo u krvavom bratoubilačkom ratu. Neprirodno i nasilno zbraćeni sa neprijateljima prestali smo da razlikujemo dobro od zla i, očekivano, pripucali po svemu što se miče.
Teška vremena su postala još teža. Možemo likovati posmatrajući i zapad i istok kako se dave u sopstvenim greškama, ali kakva je korist od toga? Nama je ostala dijagnoza koju moramo lečiti. Polako, strpljivo, sa razumevanjem i bez naglih pokreta Okruženi smo predatorima.
Na žalost, postali smo plen STRUKE. I medicinske i bezbednosne i energetske, i političke, medijske, obrazovne... Mafija je legalizovana i dobila je ime STRUKA. Cilj šizofrene mafije, a to svedoči da je autentično naša, nije njihova korist, nego naša propast. Teško vreme za matore, prijatelju moj...
Kalup u koji nas žele uliti je u ozbiljnoj krizi. Prilagoditi se, ukalupiti, uopšte nije znak inteligencije slobodnih ljudi. Robovska veština je ući u nametnute kalupe. Robovi mrze strance jer doživljavaju i mrze sebe kao strance.
U problematičnim delovima grada, onima čija imena tranziciona elita nerado i sa prezirom izgovara, vlada zajedništvo o kakvom elita budna sanja. Nedostatak hrabrosti stvara uskraćenost, koja porađa sve druge nedostatke.
Sa internetom u rukama i slušalicama u ušima, pored reke i okružen pticama, ja sam gospodar svog sveta. Novac ne poštuju ni oni koji ga imaju ni oni kojima nedostaje.
Mi smo proizvod svojih misli, a ne obrnuto. Život nije takmičenje, život je slavlje.
