Profesionalac

Onaj ko uživa u svom poslu ne može da poštuje podelu rada, hijerarhiju, ograničenja. Zbog toga biva kažnjen. Ne može biti "profesionalac" bez obzira na nivo i kvalitet rada i poznavanja materije. 
Ako želi da napravi karijeru mora se pokazati ograničenijim od najgoreg diletanta.
Nesklonost da se prhvate zahtevi koje nameće društvo čini ga ranjivim iako svesnim superiornosti. 

Poredak održava ravnoteža onih koji su pristali na igru, onih koji nisu, i onih koji pružaju otpor.

Oni koji nisu pristali na ponižavanje su samo naizgled loše prošli. Istina je da su se odvojili od izvora nesreće. Bolje biti sam nego u lošem društvu.

Oni koji pružaju otpor su suviše angažovani i zauzeti da nemaju kad da osete pritisak.

Onima koji su ostali po strani preti smrtna opasnost - da poveruju da su bolji od drugih.

Oni koji su pristali na igru su se odrekli sebe. Njima je najgore. Mrze zato što zavide. Umesto da potiskuju zavist, providno i neuspešno potiskuju mržnju. Ponašaju se skromno i nenametljivo, ne zbog vaspitanja nego zbog stida što su u paklu a i dalje dišu.

Živi brzo...

U antagonističkom društvu ne postoji bližnji, samo konkurencija.
Svako ko ne juri za nečim je različit i predmet osude.
Postalo je čudno i neprikladno raditi bilo šta bez jasnog i svima vidljivog cilja.
Bez očigledne koristi. 
Postalo je čudno ono što je nekada bilo normalno i uobičajeno - nežnost, bliskost, prijateljstvo.

Bavljenje duhovnim stvarima je postao "projekat, investicija", biznis ravnopravan kiseljenju kupusa.
Život potčinjen proizvodnom procesu.

Nova normalnost

Stara nenormalnost jednim potezom olovke postaje nova normalnost.

U teškim vremenima slabi žrtvuju sadržaj za formu, a jaki se odriču forme da bi sačuvali sadržaj.

Kada su se ljudi i zvanično odrekli bogova morali su da smisle nove. Najglasnija ideja je bila 
SLOBODA-JEDNAKOST-BRATSTVO.

Niko nije bio dovoljno hrabar da prihvati celo trojstvo.

Zapadna civilizacija je prihvatila SLOBODU kao cilj i ideal. Onaj ko nije prihvatao bi, sasvim logično, završavao u zatvoru lišen slobode.
Sloboda zapadne civilizacije se brzo pretvorila u suprotnost, u policijsku državu, sekjuriti agencije i nadzorne kamere. Kamere su i u marketima i u kondomatima.

U istočnoj je instalirana JEDNAKOST. Alternativa jednakosti je bio dupke pun Gulag.
Jednakost istočne civilizacije se ubrzo zgužvala u u tajkune i oligarhe, i obespravljene i ponižene koji su se predali alkoholu. Između nije bilo nikoga.

Nama je preostalo BRATSTVO. Pojam koji smo oduvek razumevali dobio je sasvim novu vrednost. Braćom su proglašeni neprijatelji, i tako je paranoidna šizofrenija dospela na vlast.
Naše bratstvo je završilo u krvavom bratoubilačkom ratu. Neprirodno i nasilno zbraćeni sa neprijateljima prestali smo da razlikujemo dobro od zla i, očekivano, pripucali po svemu što se miče.

Teška vremena su postala još teža. Možemo likovati posmatrajući i zapad i istok kako se dave u sopstvenim greškama, ali kakva je korist od toga?
Nama je ostala dijagnoza koju moramo lečiti.
Polako, strpljivo, sa razumevanjem i bez naglih pokreta Okruženi smo predatorima.

Na žalost, postali smo plen STRUKE. I medicinske i bezbednosne i energetske, i političke, medijske, obrazovne...
Mafija je legalizovana i dobila je ime STRUKA.
Cilj šizofrene mafije, a to svedoči da je autentično naša, nije njihova korist,
nego naša propast.
Teško vreme za matore, prijatelju moj...

Zadruga

Kalup u koji nas žele uliti je u ozbiljnoj krizi.
Prilagoditi se, ukalupiti, uopšte nije znak inteligencije slobodnih ljudi.
Robovska veština je ući u nametnute kalupe.
Robovi mrze strance jer doživljavaju i mrze sebe kao strance.

U problematičnim delovima grada, onima čija imena tranziciona elita nerado i sa prezirom izgovara, vlada zajedništvo o kakvom elita budna sanja. Nedostatak hrabrosti stvara uskraćenost, koja porađa sve druge nedostatke. 

Sa internetom u rukama i slušalicama u ušima, pored reke i okružen pticama, ja sam gospodar svog sveta. Novac ne poštuju ni oni koji ga imaju ni oni kojima nedostaje.

Mi smo proizvod svojih misli, a ne obrnuto. Život nije takmičenje, život je slavlje.

Nadolazeća pobuna ili perpetuum mobile

ili "Bežte deco"

Vlast se održava isključivo glasovima penzionera.
Glasovi partijski uhlebljenih i ucenjenih u državnoj upravi nisu iskreni - pitanje je dana kada će neko ponuditi više.
Glasovi onih koji ne žive od tuđeg nego od svog rada su, po prirodi stvari, protiv svake vlasti. Protiv bezakonja koju svaka kolonijalna vlast, svesna svog vremenskog ograničenja, naređenjima sprovodi. 

Čak i kolonije slobodno biraju svoje predstavnike. Nesloboda je samo pre i posle toga.

Vlast kojoj je slogan "zgrabi lovu i briši", a to je jedina koju kolonija rađa, može da plati nekog sa pravom diplomom i izračuna odakle joj podrška.
Al im žao para. Nisu navikli da plaćaju.
Da su platili, zarađene pare onih koji žive od svog rada bi državnom uredbom oduzeli, a zatim bi im iste pare vratili kao velikodušni poklon predsednika stranke.
Ličnu svojinu, pa sve do četkice za zube, bi proglasili imovinom države, to jest partije.
Penzionere bi, kao i do sada, držali tik ispod granice biološkog preživljavanja, ali bi iznenadnim novčanim poklonima predsednika jedva preživeli. Makar do sledećih izbora.
Armiji uhlebljenih u poreskim upravama i državnim agencijama bi trebalo ukinuti redovna primanja, ali istovremeno dati veća ovlašćenja i dozvole za otimanje i reketiranje. Time bi selektovali sposobne kadrove i partijske pregaoce od ćutala koji očekuju predsednikov lični poklon, dvesta evra mesečno do otpuštanja.

To ipak ne bi bio pravi perpetuum mobile, jer bi zavisio od psihičkog stanja nepogrešivog vođe, a to je "korak napred nazad dva".
I okret.

Carpe diem

Spavamo. Previše sati provodimo bez svesti o sebi. 
Osam noćnih sati smo nokautirani, u svetu snova.
Ni radno vreme ne provodimo svesno i budno. Radimo potpuno mehanički, tek delimično svesni posla ali nikada sebe.
I priprema za dan, ulazak u pretesne cipele, u auto koji se drugima dopada, parfem koji se drugima dopada, frizura i osmeh za druge, partner koji se drugima dopada, jeste besvesni ponavljajući šablon.
Preostalo vreme pokušavamo da "ubijemo" navikama, sedenjem ispred ekrana (uz ili previše hrane ili uz previše pića, da bi čula i svest ostali zauzeti).
Nekada hobijem, sportom, društvenim mrežama; vreme se mora ubiti.
Imperativ je da ne ostane ni jedan trenutak nepopunjen, neiskorišćen, nezauzet, slobodan.
Jer taj trenutak je pretnja, mogućnost da se u svesti pojavi misao o sebi i zaleprša krilima u tesnom kavezu.

Što je kavez čvršći šanse za izbavljenje su manje.

Svest

Svaka stvar postoji jedino i samo u odnosu na drugu stvar.
Sve se meri u odnosu na nešto drugo, postojeće.
Ako bismo tražili početnu stvar, oslonac,
ono sa čime smo prvo izmerili,
našli bismo da je to čovek.

Koji deo čoveka? Belančevine i soli lakih metala?
Ne.
Početna stvar u odnosu na koju sve možemo izmeriti je svest.
Ona je uvek fragmentarna, iako je osećamo celinom.
Različiti fragmenti iste svesti su u svakom od nas.
Svest je zbir svih tih fragmenata.

Naša suština je deo velike celine, zajedničke svesti.
Toliko zajedničke da ne pripada samo ljudima,
nego svim bićima, pa i naizgled neživim.

Raspolažemo i upravljamo malim delom zajedničke svesti,
tražeći koherenciju, podudarnost, makar sličnost.
Menjajući se, menjamo i nju, zajedničku, nestalnu, promenljivu.

Sve je podređeno svesti. A mi naivno pokušavamo da podredimo svest materijalnom, slavi, novcu, uticaju... ugledu.

Samo alhemičari i zaljubljeni podređuju svest ljubavi, ne mereći je nego spajajući.
Tada svest postaje ono što jeste - ljubav.