среда, 2. децембар 2015.

Ako genije ima gene, sta ima mudrac?




Ne postoji genije. Postoje samo razliciti tipovi ljudi.

1. Hodajuci stazom, jedan covek gleda tik ispred sebe; savrseno precizno primecuje, registruje, analizira i objasnjava strukturu staze, nacin i vreme gradnje, prednosti i nedostatke. Poznaje svaki kamicak.
2. Na istoj toj stazi drugi covek vrlo cesto upada u blato ili se spotice o kamenje, jer razmislja o cilju puta, kuda vodi, kroz kakve predele, i pretpostavlja kakav je put iza brda.

Ko je od njih genije?
Niko?
Svako?
Zajedno? Ako je odgovor potvrdan, da li im fali treci? n-ti? 

Svaki od njih je uskospecijalizovan za nesto. Jedan za strukturu materije, drugi za prostorno planiranje.
Vrhunski strucnjak.
Natprosecan.
Genije.

Ajnstajn nije bio sposoban da sebi obezbedi rucak. Da li treba Ajnstajnu zameriti sto nije izmislio rende za kupus ili masinu za pranje sudova?
Ne, on se smatra genijem za uskospecijalizovanu oblast delovanja.
Ucinio je da ga svi cene jer ga ne razumeju. Kakav univerzalni uspeh!

Verovatno ni genijalna Marija Kiri nije umela da zakuva kafu. Koga briga?

Mi genijem smatramo one u kojima prepoznajemo sopstveni dar, ali uvecan stostruko.
Ako ja volim, i super skijam, tada je pobednik skakaonice u Garmispartenkirhenu za mene genije. Iako on za sebe nije, ni za svoju porodicu.

Svako je u necemu dobar. Cak i ja. Tragedija je sto samo retki to spoznaju.





Nije stvar u znanju, stvar je u mudima.
Kuba je oduvek smatrana za drzavu.
Veliki Fidel i desna ruka Che nisu imali dilemu.
Delili su sudbinu svojih gradjana.
Fidel jos uvek.
Che je vaskrsao, popularnost i slava vrtoglavo rastu, brze nego dok je bio ziv.
Njihove spomenike narod nece rusiti.
Pamtice ih po tome sto su imali muda, a ne po tome sto su u cizmama isli u goste.

Mi smo samo ono cega se ne odricemo.

уторак, 1. децембар 2015.

Modlitwa

 
Čuj pesmu, Gospode ,
ka tebi sam podigao glas i danas.
Ti si svuda, sve je ti ,
i kamen, neka ti ne bude teško.

Kroz pesmu šaljem krik, Gospode,
jer ti očigledno sve možes dati,
Dakle, molim te da mi ponovo daš šansu,
Život ponovo.

Samo jednom mahni,
Tebi je to samo jedna misao,
Počeću ponovo svoj život,
preklinjem za božanski gest.

Za tebe sam podižem pesmu Gospodnju,
da li čujes moj glas moleći?
Još jednom pusti me od početka,
daj mi život ponovo.

Nemoj više gubiti vreme,
Znam gorčinu izgubljenih dana,
Dakle, molim te da mi ponovo daš šansu,
daj mi život ponovo.

A ako ne možes dati život,
Proživeo sam ono bitno
ova ljubav koja je istekla u nama,
Proživeo sam ono bitno

Da li čuješ pesmu, Gospode,
ka tebi sam podigao glas i danas .
Ti si hleb, ptica, možda Sunce,
nemoj biti kamen...



 

Da, svako jeste sebe našao.
Tačnije, mogao je.
Čim se dovoljno ugreje, otići ću u pakao kao čovek.
Biću i tamo čovek, čuvar, zaštitnik.
Ni jednog trenutka neću postati lažljivac, zver ni nekakav demon.

Biću čovek i tamo. To je moj izbor.
Treba ceniti izbor, odlučnost.
To je jedina stvar koju ne treba gaziti. Taj, naizgled, lak izbor.

субота, 28. новембар 2015.

Light

Light znaci lako, svetlo, bez teskih stvari.
Bez sustine.
Jedemo kad "treba", ne kad smo gladni.
Lako pivo se dobija kada se iz piva izvadi ono sto ga cini pivom.
Light sokovi. Bez secera, bez voca.
Bez ovoga i onoga.
Slatkisi bez secera. Cokolada bez kakaoa. Kakao bez masti.
Hrana bez kalorija.
Kafa bez kofeina.
Cips bez ulja.
Mleko bez maslaca.
Kozmetika bez mirisa.
Muzika bez ritma. 
Skola bez nauke.
Drustvo bez zakona.
Roditelji bez postovanja.
Televizija bez sadrzaja.
Diplome bez skole.
Vladavina bez autoriteta.
Trzisna medicina bez humanosti.
Knjige bez slova.
Pisci bez ideje.
Igre bez nauke.
Nauka bez igre.
Ljubav bez strasti.
Strast bez ljubavi.
Veze bez cilja.
Cilj bez veze.
Zivot bez rada.
Bajke bez pouke.
Mediji bez obraza.
Drustvo bez morala.
Radnici bez posla.
Posao bez znanja.

Zivot bez ljubavi.
Zivot bez veze.


21. vek je doneo light life.
Svemu je oduzeo svrhu.
Meni nece. Ne dam.

четвртак, 26. новембар 2015.

Jedno

Umetnost ne nudi celu lepotu. Umetnost samo donosi ideju lepog. Lepota se ne nalazi u umetnickom delu, nego u ideji, koja, u onome ko posmatra, klija i raste.
Sam moral ne stvara red. On samo nudi ideju harmonije. Stvarni red i harmoniju stvara volja, mali covek u kome zakoni dobrote rastu i dobijaju oblik.
Moral je skup pravila koje stvara istinski slobodan covek. Moral, kao skup zakona, ne ogranicava slobodu, buduci da ga je sloboda stvorila.
Ako lepota, red, harmonija i dobrota ne postoje izvan nas, onda ih i ne treba traziti izvan uma ili srca.
Treba im dozvoliti da u umu porastu, da u srcu porastu. Unutra. A kada prerastu malog coveka, iznici ce iz njega kao ideja.
Kada ljudi imaju zajednicke ideje, oni dele svoje umove i svoja srca.
Tada postaju jedno. Jedan. Eden.
Ono Jedno, kome svi instinktivno tezimo.




J je veza ka mestu sa koga je dosla ideja.
E je simbol temelja, korena, dubine, granice.
D je stabilna gradjevina na temelju.
N je rast, priblizavanje nebu.
O je punina, ispunjenost, celo.

субота, 21. новембар 2015.

Tamna sijalica II

Prošle generacije nisu bile zatrpane igračkama, daljinskim upravljačima, svetlećim pištoljima i robotima, ili lutkama koje hodaju i pričaju.
Nisu imali smartfone, vajbere, televizor 0-24, internet konekciju...
Ipak su se srećno igrali i dobro zabavljali.
Parče kanapa, kriv ekser, oblutak ili deo iz budilnika na navijanje su bile vrhunske igračke.
Sve je bilo igračka.
I sve je bilo igra.
Deca su bila deca.
Iz glave su im sijale misli i ideje. Svetleli su.
Nisu imali puno. Želja da imaju više pokretala je mozak na razmišljanje. Na stvaranje.
Taj mozak je svetleo kao sijalica. Iz njega je izlazilo više svetla nego sto je ulazilo, kreativnost je stvarala radost.

Danas iz dečjih glava ništa ne izlazi.
Kroz uši i oči samo ulazi.
Pokušava da prepuni glavu i otruje srce.
Tinejdžeri kopiraju statuse: pijem da zaboravim.
Pa šta moze da zaboravi? Tablicu množenja?
Zagađen etar se preliva u dečje mozgove.
I umesto da razmišljaju i stvaraju,
umesto da se igraju,
oni leveluju igre koje nisu oni stvorili, lajkuju i hejtuju tuđe misli. Svoje nisu ni tražili.
Uče pogrešne stvari,
jer je sve što dolazi iz kabla pogrešno.
Kada se prezasite sadržajem, umorni su.
Nesposobni da razmišljaju. Da maštaju. Da žele.
Da se igraju.
Ne spavaju, nego se onesvešćuju.
Posle buđenja dobro znaju da su neostvareni,
neuspešni, nepriznati,
duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi.
Kada bi isključili kabl, pronašli bi sebe. Svoje misli. Želje. Ideje.
Pronašli bi dete.
I tada bi im dete reklo šta želi.
A to sigurno nije šum iz koaksijalnog kabla.
Dete želi igru, ne igračke.
Ne raduje se dete što zvečka zveči, nego što ono čini da zvečka zveči.


Posmatrao sam na Kaleta, na prelazu u Cvijićevoj, kako ide od pešaka do pešaka: "Nemoj da ideš tim putem, nisi ga ti stvorio, to nije tvoj put, neće te nikuda odvesti".
Al ko danas sluša Kaleta?