Lajk

Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka je LAJK.
Potpuno obesmišljavanje njenog značenja je dobila na društvenim mrežama.
A te mreže nit su društvene, nit su mreže. Njihova društvenost podrazumeva odvajanje čoveka od obične ljudske reči, elementarne i osnovne životne potrebe.
Lajkuje se sve: slika, reč, status. Ja tebi lajk - ti meni lajk.
Slike su uglavnom iz klozeta.
Reči koje se lajkuju idu od latinskih citata, do trenutnog statusa: jedem boraniju brteee.
Lajk više ne znači ništa. Klik mišem na kockicu na ekranu odavno nema značenje izvorne reči.
Lajk nije ni nalik komentaru.
Komentar je javni razgovor, slaganje ili sukob, ideja i misao.
Lajk je ništa. Nula bodova. Klik u prazno.
Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka.
Lajk nije ni ljubav ni mržnja. Čak ni praznina.
Lajk je ničim popunjena praznina.

Ljudi se ubrzano pretvaraju u lajk.
I ne bune se.
Da li postaju ono što unutra odavno jesu?
Besmislena reč?

Praznina

Divlja ruža ima slab i sitan cvet. Samo jedan red latica kao da čeka prvi povetarac da opadne.
Miriše slabo, tek da privuče divlje planinske pčele. Svi ostali ne prilaze zbog gustog trnja.
I ne traje dugo. Kada procveta, za dan, najviše dva, latice otpadnu.
Ali tada nije kraj. Tek tada, kada prođe sva lepota, počinje život.
Formira se lekovit i hranljiv plod, radost za šumske životinje, i otporno snažno seme za nove početke.

Pitoma ruža divlje cveta. Bogati gusti behari traju nedeljama, opijajući jarkim bojama i snažnim mirisom.
Ali kada vreme lepote prođe, posle ruže ne ostaje ništa. Čak ni šipak. Samo se hvalisala, ali nije ništa stvorila. Čuvajući svoju lepotu, nikada se nije dovoljno otvorila da ugosti pčele.

Praznina
Ne treba potceniti prostor. Prazninu. "Jer ne znaš", govorio je premudri.
Na mestu na kome su ruže cvetale ostala je praznina. Ali praznina nije negacija, nije puko nepostojanje, rupa puna ničega.
Ne.
Praznina je deo prostora koji pamti, informacija, zapis, ona je sećanje na oblik.
Deo sveta koji je ponudio, posvetio i poklonio sebe božjoj kreaciji.
Taj prostor je sačuvao oblik i osobine ruže koju je čuvao. Iako stvoren prazan, rastao je sa ružom, i postao njen čuvar.
Nekada, na početku vremena, on je bio deo velike praznine.
Onda se odvojio. Dobio svrhu. Smisao. Viteški cilj.
Prostor ne zaboravlja. Njega samo ruža slična prvobitnoj može celog ispuniti. Zato prostor nikako ne može biti praznina. on je kalup koji će naučiti ružu koja će tek doći kako da cveta. Da postoji. Da voli. On čuva informacije o ruži. I svu ljubav.
On je oblik koji čeka
Koji se nada.
Želi.
Voli.
Prostor ne poznaje vreme. Prostor nema rok trajanja.
Prostor zna,
doći će ruža.
Kad - tad
postaće ceo.




Svako biće na rođenju dobija prostor po meri svog pretka. Da bi nadvisio, uvećao svoj prostor, potreban je veliki trud. I ako je prostor naučio da predak u ruci ima mač i štit, treba ga preoblikovati, prekovati, noseći u rukama poklon i cvet. Prostor će se vremenom prilagoditi. Tako izmenjen će sačekati one koji dolaze. Njima više neće biti teško da vole.

Potop

Kada poplava dodje, niko ne ostaje ravnodusan.

Mozemo se ljutiti na podivljalu vodu koja je napustila korita.
Mnogi ce se ljutiti na one koji nisu odrzavali brane.
Neki ce biti ljuti na onoga ko je toliku kisu poslao.
Neko ce biti ljut na sebe, verujuci da je svojim postupcima razgnevio oblake.

Razliciti nivoi svesti imaju za posledicu razlicite nivoe odgovornosti.

Danas se desava poplava.
Na nesrecu, ove godine nas ne potapa voda.
Stizu veliki talasi izbeglica, i vec sad je jasno da ce sve potopiti.

Neko ce se ljutiti na izbeglice.
Neko na one koji nisu odrzavali brane.
Neko ce se ljutiti na onoga ko ih je na put poslao.
Neko ce znati da je svojim glasanjem, ili mnogo gore, svojim cutanjem, izazvao potop.

Napolju se upravo desava biblijski potop.
Imate li Arku?
Makar plan? Ideju? Misao?
Dobar camac i golubica su, legenda uci, sasvim dovoljni.

Ne mozete ocekivati od poplavnog talasa da saoseca, da vas razume, utesi, postedi.
Za vodu ne morate brinuti.
Voda je i prvi potop prezivela.

Sta cete vi?

Networking for dummies

Mreža je jedno nežno i fino tkanje, od tankih i skoro nevidljivih struna. Neko, a niko ne zna tačno ko, brižljivo i sa puno ljubavi je napravio i u vodu bacio. Potpuno besplatno. Mora da je takav dobročinitelj puno zadužio svet i drugim, jednako vrednim poklonima.
To tkanje mladima nudi zaštitu i društvo. Jer se u mrežu lako i rado ulazi, tu je provod, tu je veće društvo. Nežno se leluja na talasima nudeći sjajnu zabavu. Istovremeno nudi zaštitu, ne dozvoljavajući krupnijima da priđu blizu, da ih oteraju.

Plivanje na otvorenom je uvek bilo teško i naporno. Retki zalogaji, još ređi susreti, stalan strah zbog opasnosti iz dubine, dosadna upozorenja starijih, slušanje strogih i dosadnih pravila i život na oprezu su svakodnevica svih stanovnika mora.
Zato je mreža dobra.
Ne traži ništa zauzvrat. Samo daje.

Noć na mreži je najzabavnija. Pomeranje jata tera celu mrežu da menja svoj oblik, da prati njihanje gomile, a da ni malo ne potone. Sigurnost i čvrstina kojom se mreža odlikuje, nudi osećaj sigurnosti svakoj ribici u jatu. Svi su viđeni, svi su zajedno. Šepure se, mašu perajima i izvode vratolomije cele noći. Iako tanka, mreža nigde ne puca, nego ih čuva, lelujajući se nežno pod njihovim pritiskom.
Odriču se strahova i opreza, škole i nauka, shvatajući konačno da je život luda zabava.
Gluposti o marljivosti i oprezu koje su slušali od roditelja, unutra u sigurnosti mreže više ne važe. Priče da ne treba prelaziti granice potrebe, i da ne treba uzimati sve, nego samo potrebno, su postale prošlost. Sve je sada u mreži dostupno, sve je poželjno, i sve je potrebno.

Pred svitanje, mreža je puna poluzaspalih. Samo one najbolje, prave noćobdije, još uvek luduju.
Iznad vide veliku senku ribarskog brodića, i sećaju se da su im roditelji govorili da od njega moraju bežati. Umorni od provoda, ali i potpuno zaštićeni spasonosnom mrežom, bezbrižno se ljuljuškaju na talasima. Više se ničega ne moraju bojati, biti nalik na glupe roditelje. Nisu više mali.

Kao da im čita misli, mreža se sasvim polako i umirujuće nežno zatvara, dajući im potpunu zaštitu.

Rakija

Umetnost je prilično beskorisna,
osim onima koji je stvaraju.

Tako je i Mikelanđelova čežnja za izgubljenim rajem samo Mikelanđelova čežnja.
Nama moze biti lep odabir boja, motiv, tehnika, preciznost, stil...
Ali čežnja, izvorna emocija slike, može biti samo Mikelanđelova.

I bog je, odvajajući svetlo od tame, činio sebi.
Stvorio je i vodu i kopno, i život i lepotu.
Za sebe, dabome.

I kao kada dete pokušava da otme daljinski,
mi pokušavamo da uzmemo moć.
U neznanju rušimo. Tamnimo dan, zaustavljamo život, negiramo lepotu.
Sve čega smo se dotakli pokušali smo da uništimo.

Osim jedne stvari
Ljubavi

Iz nekog razloga koji nije racionalan,
nju čuvamo.

Beseda

o gospodaru i robu
Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena (Priče Sol. 13, 24)
Čovekoljublje Božje prevazilazi čovekoljublje ljudsko kao što nebo prevazilazi zemlju, pa ipak čovekoljubivi Bog bije ljude. Bije Bog ljude ne da ih ubije nego da ih popravi i spase. O blagoslovenog bijenja iz ljubavi! Koga Gospod ljubi, onoga i kara, i bije svakoga sina kojega prima (Jev. 12, 6). Čime bije Bog? Prutom. Kakvim prutom? Prutom bolesti, prutom nedaća, prutom gubitka, prutom gladi, prutom nerodice, prutom suše, prutom poplave, prutom smrti srodnika i prijatelja, prutom zlih demona, kada ovima popusti vlast nad čovekom. To su prutovi Božji, kojima Bog šiba decu Svoju, da bi ih popravio, urazumio, prosvetio i spasao.
Zašto roditelj da ne bije decu svoju, ako ih istinski voli? Prut je oruđe velike ljubavi i brige. Ako je dete neosetljivo za duhovna karanja, osetljivo je za prut. I što je neko dete neosetljivije duhom i savešću, osetljivije je telom. Telo i nije dato čoveku da samo sobom nešto znači, nego da bude sluga duha, da pomogne duhu, da koristi duhu. Ako telesna kazna probudi duh u čoveku, i sa duhom savest, onda je telo savršeno ispunilo svoju dužnost prema duhu, gospodaru svome. Ako gospodar spava, onda se na sluge udara, da bi ga probudili. Probude li sluge gospodara svoga u času opasnosti, neće žaliti udarce, koje su primile, jer su spasle gospodara svoga. A probuđeni i spaseni gospodar umeće se odužiti slugama svojim. Otuda vaistinu, ko žali prut, mrzi na sina svojega. Ko štedi slugu, izdaje gospodara.
O Gospode Premudri, otvori srce roditeljima, da prime ovu svetu pouku Tvoju. Tebi slava i hvala vavek.
Amin.

Zivot je raj

Sve je vise ludaka, kazu statistike. Ali ne kazu kojim kriterijumima razdvajaju ludake od "nas".
Da li  je lud onaj ko ne ume da brine o sebi? Pa danas niko ne ume da brine o sebi. Sef mu daje platu, prodavac hranu, televizor mu daje zabavu, fejzbuk svrhu. Danasnji covek nije u stanju da se brine o sebi, niti to zeli. Danasnji covek je rob.

Da li je lud onaj ko je razlicit od vecine? Vecina gradjana robuje novcu, kompleksima, bezuspesno se trude da lice na likove iz reklama za pivo. Zato je "biti razlicit od gomile" imperativ zdravog coveka.

Da li je lud onaj ko ide ulicom i prica sam sa sobom? Klinci se bude sa slusalicama u usima i lezu sa njima. Danonocno slusaju tudje glasove, nikada ne trazeci svoj. Ludi? Pa, u vecini su.

Jedini pravi kriterijum je mir. Covek koji u sebi moze da pronadje mir je duhovno i mentalno zdrav.
Da bi covek pronasao u sebi mir, potrebno je da bude hrabar da ga prvo potrazi. Da iskljuci TV, fejs, svetlo, skloni tikete i novcanik, i da se udalji od svih koji ga ujedaju.
Kada covek jednom pronadje mir, pozelece da ga sacuva. Unutrasnji mir se cuva dobrotom.

Dobri ljudi su uvek moralni ljudi, 
moralni ljudi su uvek dobri ljudi.

Trenuci kada se covek odvazi da sumnja, da voli, da trazi, zeli, jedini su trenuci koji se racunaju kao zivot.