Poštovanje

Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.

Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.

Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.

Človu.

Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.

Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.

Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?

Koga gazite?
Zašto? I Dokle?

Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?

Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.

Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.


I obrnuto.

Samo se kroz jedna vrata može ceo proći.

Krug

A onda je ta praznina bolela jace od bola.
Tada sam prigrlio bol da ne osecam prazninu.
Posle sam odbacio bol i ponovo otvorio prazninu.
Napravio sam krug.

 
Ne stajem mogu biti dve reci.
Zatim je jedna.

Dobro drvo

Ygdrasil opet rađa šljive. Uskoro će berba.

Prvi ljudi su vladali istinom. Preoštra za rukovanje, nije bila podesna za ljude kakvi su dolazili, za tupe i zle, Kainovu decu. Nije mogla biti odbačena, branila se oštrinom, i zato su istinu zamenili nečim jednako oštrim - lažima.

Želeći dobro, Ygdrasil je tada ljudima dodelio mudrost. Verovao je da će im dobro služiti, i da im neće biti teška za nošenje i rukovanje kao istina.
Prevario se.
Mudrost je govorila neprijatne stvari, kao da je rod odbačenoj istini. I nije se mogla sakriti, odložiti kao zardjalo oružje, pobediti lažima.

Zato su ljudi zamenili mudrost znanjem. Isti oni koji su odbacili istinu, prihvatili su brojeve, podatke, nejasna pravila, procente, obrasce.
U redu. Ygdrasil je dobro drvo. Ostao je koren.
Bez korišćenja mudrosti i istine, samo pomoću znanja, ljudi su stvorili civilizaciju. Ljudske zakone koji sami sebi služe, beton koji preko noći pretvara ljude u robove, beton kao branu između prirode i čoveka. Beton kao zamenu Zemlji.
Ygdrasil nalazi pukotine u betonu, i donosi ljudima nadu. Cveta u boji. Miriše na ljubav. Bogato rađa.
Pokazuje nam kako treba.

Pokušavajući da uništi, čovek odbacuje i znanje i zamenjuje ga informacijama. Informacije su sasvim nalik znanju, ali se njima ne može graditi, samo rušiti.
Čovek je prestao da gradi. Počinje da ruši, negira i stvoreno i sebe.
Ali informacije ne mogu sakriti ni istinu, ni mudrost, ni znanje. Informacija je reč, a od reči je ovaj svet stvoren.

Danas ljudi odbacuju i negiraju i informacije. Umesto njih prihvataju spektakl, vizuelni doživljaj. Pretvaraju svoje ponašanje, svoje dane, poslove, stanove, svoje živote, u predstave, tužno glumeći nekog drugog. Istovremeno učestvuju u predstavama drugih, glasno aplaudirajući i diveći im se.
Predstava je zamenila život. Gluma. Spektakl.
Ljudi narkomanski zavise od lajka. Ne traže sebe, jer bi morali da dodirnu odbačene stvari, istinu, mudrost, znanje. Odbacili su poklon.
Ljudi su se pretvorili u statuse i lajkove. Ne žele da budu živi, zaljubljeni, tužni, srećni... Ljudi.

Ali još uvek postoje zemlje gde Ygdrasil cveta.

Plod je šljiva. Nekad je orah. Oduvek jabuka. Drvo je uvek Ygdrasil. Retki se sećaju najvažnijeg - korena. Prolazi kroz celu Zemlju dodirujući drugo korenje, stvarajući neprekidni niz, zajednički koren svog drveća, svake vlati trave, čak i čoveka.
To je koren celokupnog života.
I nejasno je da li Zemlja čuva koren, ili Ygdrasil u svom gustom korenu čuva Zemlju.
Ygdrasil nam je zajednički koren. Čuvajmo ga.

Ni jedno zlo nije večno. Entropija je dokaz.
Dobro jeste večno. Entropija ne uništava ljubav.
Preko nečega se mora preći, preko nečega pregaziti.
Kako stojimo sa mudima?

Leteci Holandjanin

Osim što brinem, dobro sam.
Mozak mi radi 200 na sat i pokušava da smisli rešenje.
Al prvo mora da razume.

Kad dođe dete, čovek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauče kada sina boli zub, raduje se kada sin nađe devojku...
Čovek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Teško je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato čine glupe stvari.
Pokušavaju da ostanu zaštitnici nekome ko vise ne zeli zaštitu. Da ga zaštite od njega samog, od loših odluka i postupaka.
Od odlaska.  
Jer, u životu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju život, rastanci smrt.

Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmičku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oči i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseća odbačeni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zaslužuje li da zna šta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Želi da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Opraštati. Da je voli.
Ali, kako bi običan raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrošio gorivo. Znao je šta nosi, nije se štedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro će u voljenoj atmosferi sagoreti. Muči ga teška misao: hoće li sagoreti i sećanje? Želja? Ljubav?
Briga? Nje će se najteže odreći.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za život? Goriva za željeni povratak? Učitane mape? Mogućnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomažu u svetu u kome se sve kreće. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino što ostaje između rakete i motora su ljubav i sećanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvećava i preti da proguta vreme.

Kamen za plivanje

Rekli su mi: idi, hitno je, rh negativna, kupi Rogam.
Posto? Sto maraka, ili ako hocete po kursu…
Necu, donecu marke.
Otisao sam do stanice 26ice, ispred Pelivana. Znao sam da kod kuce piju i slave.
Sin. Prezime. Jasna stvar.
Trazio sam menjacnicu. Imao sam dvadesetcetiri miliona hiljada milijardi ipo dinara u dzepu. Sve!
Nijedna nije radila. Materimjebem, zar danas, kada mi treba? Pored je bila ambasada. Policija je zastala buljeci u mene. Mislio sam, ako me uhapse, a ona je u bolovima, ko ce joj doneti rogam?
RH negativna. Jebemti, kao da sam kuzan.
Prilazi cigan. Nizak. Ne previse crn, kaze: treba devize?
Treba, zemljace, rodjace, spasioce, spasces dva zivota!!!! Evo dvadesetcetirihiljademiljijardimilonahiljadanecega, jebemliga,
evo ti zivot,
spasi ih.
Moze, kaze Ciga Jerkovacki, Moze.
Izvadi brdo para i izbroja.
Srecan, trcim od Pelivana do Narodnog Fronta,
protrcavam kroz portira Blagoja,
galama na ulazu,
i donosim sto maraka do sestre.
Kaze, doktorka nije tu, mi Rogam nemamo, morate kupiti sami.
Broji, dvadeset maraka.
Kaze: nije dovoljno!
Kako bre, dvadesetcetirihiljademiljijardimilionastotina sam dao,
kaze, zeznuo vas je, i mene je onomad,
isti,
ispred Pelivana,
Cigan iz Jerkovica.
Podvukao je pare ispod.
Pare iznad sam ocima gledao.
Sta cu sa dvadeset maraka?
Ko mi je uzeo osamdeset, i kako?
Vreme istice, injekcija ceka pare.
Prezivece, jelda? Moze bez imunoglobulina?
Pa mozda moze, ali ako prezive nema dalje.
Majkutijebem ako pobijem celu cigansku malu nece ga spasiti.
Ako ih i ne pobijem, fali mi osamdeset maraka.
Otiso sam u ciganmalu.
Svi u glas pricaju: nije, takvog nema, on nikad ne bi, ti da mi umres.
Mamuimjebem.
Sotirovicu, kapitalisto, daj pare!
Moze! Jel neces da vratis?
Necu!
Evo, na, uzmi, brzo, trci, plati, zuri.
Apoteka u YUBC je nabavila ampulu za 100dm. Uzeo sam i odneo u Front.
„Ma dobro, de zuris, ima 72 sata da primi, sta si zapeo, dacemo joj.
! PREDAMNOM, Mater vam jebem, PREDAMNOM, odmah!!!
Dadose rogam.
Kupih stomakliju. Litar, ohladjena, nisam osetio.
Ko voda.

"Onaj dan kad preziveh..."

Naša deca

Lako je voleti tudju decu.
Lako je tudjoj deci ugadjati.
Povladjivati. Ciniti ustupke.
Odobravati bezobrazluk i lenjost.
Lako je,
zato sto nema odgovornosti.
Da babe i dede treba da imaju decu, oni bi ih imali.
Ali ne,
lakse je, i skroz besplatno, sjebavati tudju.
Govoriti im samo lepe stvari.
One lose ce morati roditelj.
Deda mu nece reci da se okupa,
da smrdi.
Da treba da opere zube. Da uci.
Da pazi na ponasanje. Na zivot.
Nece ni baba. Siroko ce se osmehivati i pokazivati nove porculance.
Govorice da je Zemlja mala za njihovu ljubav.

Ljubav je kada nekome namerno cinis dobro.
Zlo je kada nekome namerno cinis lose.
Neprijatne stvari mora reci roditelj.
Zato prijatne emocije i naklonost ostaju uz babe i dede.
Njih nikada nece mrzeti.
Za "mrzeti" sluze roditelji.

Onda jedan roditelj pridje uz babe i dede.
Horski hvale, hrabre, daju mu podrsku.
Cak i kad prelazi na crveno.
NAROCITO KADA PRELAZI NA CRVENO!

Drugi roditelj vice, galami, psuje.
Ni sam ne znajuci vise koga.
Bez oslonca je. Nestaje. Puca iznutra.
Glasno njače:
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Zasto vi svoju decu niste tako vaspitavali?
Zasto ste onda vikali, zabranjivali, tukli?
Pretili? Zakljucavali?
Zasto stvarate zlo? Kome ste ostali duzni?
Zasto ga ucite mrznji?
Teranje na disciplinu i razum nije delo mrznje.
To je cin ljubavi.
Na disciplinu i razum pozivaju roditelji.
I vicu! Pa sta?
Na nerad i nedisciplinu, oni bez odgovornosti.
I taj poziv na nerad nazivaju ljubav.
Svoje odobravanje zla zovu ljubav.
Jos jednom:

ŠUPIČKUMATERINU!!!

Ne cini vam zlo onaj ko vice.
Cini vam zlo onaj ko vam cini zlo.
To je prvi hakimov zakon.
Onaj sto cini zlo uvek prica dobro.

Ako izuzmemo psovke,
dela onoga koji govori, i dela onoga koji cini,
su vidljivi.
Vidljivi iz svemira.

Psovke su znak nemoci.
Ali su i poziv na budjenje.
Kada, lazima ohrabren, krene da pretrcava autoput, treba ga opsovati, vikati, udariti, gadjati cimegod.
Pljunuti! U muda sutnuti!

Ne treba ga hrabriti.
Vase hrabrenje nije cin ljubavi.
Stoko,
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Govorio sam da je '97. bila dobra godina.
Jebiga. I'm So Afraid


Gazda mi je zabranio da odustanem.
Cak i kada ocigledno treba.
"Ne filozofiraj, trci!!!"  vikao je.
Sada, posle toliko neodustajanja znam:
ISTINA JE! NIKADA NE TREBA ODUSTATI!
Sta ce ti zivot bez muda?

To mi je jednom kupilo vecnost.

Bice tesko.
Ali.
Zar je ikada bilo lako?
Hakim nece odustati.
Hvala Gazda. Ziv bio!

Detektor laži

Svi znaju da postoji detektor lazi.
Ta sprava je popularna skoro koliko i laz.

Da li postoji detektor istine?
Treba li to ikome?