Jutros sam baš poranio. Probudio me neki ranoranilac, besposlen vredan i zaslužan, i smejao mi se u slušalicu što još spavam iako je svanulo. Uključio sam podsetnik da ga nazovem popodne, oko tri, da mu se ismejem u slušalicu što spava iako je odavno svanulo.
Izašao sam u sivilo i zaključio da je čak i mrak bolji. Sivo nebo, sive ulice, sivi pogledi...
Otečena lica, tup pogled koji ne vidi ni levo ni desno, udaraju kao kugle u fliperu.
Obrijani milimetar ispod kože, na brzinu, sa tragovima paste na licu. Izglancane šimike, uredna frizura, brzim, skoro trčećim hodom žure na prevoz, ne nalazeći vremena da se zapitaju.
Oni baš uspešni, jednako natečeni od nedostatka sna, ulaze u džipove i odlaze da se i danas prodaju. Skuplje od drugih, naravno, džip se neće sam otplatiti.
Ka školi trče deca koja kasne, sa preteškim torbama na leđima i vidljivom krivicom na licu, pretrčavaju ispred džipova nesvesni da ih je otrovna mašina već ujela; jede ih brže nego što rastu.
U autobusu gužva, pribijen uz šipku slušam vozača koji na nepoznatom jeziku nadjačava ceo autobus pričajući u mikrofon.
Na poznatoj raskrsnici nema prosjaka, i njima je rano. Stavljam džezvu i uključujem dan.
https://youtu.be/MdAzl3sOwmY
