Ne treba čekati da te svet ispljune, da te izbaci iz sebe kao svarenog parazita i poklopi kamenom.
Umesto toga, treba se odreći sveta. Malo po malo, ne sme naglo, i ispašćeš iz njega bez porođajnih bolova, oslobođen tereta, ne osetivši.
Obiđeš fabriku mesnih prerađevina, izokola, izdaleka, i trajno izgubiš želju da ikada više zagrizeš.
Nabaviš dioptriju i počneš da čitaš sitna slova. Prestaneš da kupuješ namirnice koje sadrže crve. Zatim naučiš nešto o aditivima, i pitaš se zašto bi iko normalan takve stvari dodavao u hranu. Ključna reč je "normalan".
Ne skidajući dioptriju pročitaš sastav šampona, sapuna, nađeš azbest u pasti za zube, puderu za bebe, i zaključiš da su u šamponu polufabrikati nekoliko bojnih otrova.
Odeš u mesaru, ljubazan prodavac kaže: još je toplo, jutros smo klali. Prestaneš da kupuješ meso.
Odeš na pijacu po voće i povrće, tek uveče shvatiš da svetli pod UV lampom.
Kupiš bademe, spakuju ti koštice od kajsija, gram badema gram zlata.
Pređeš na mleko, zatim izguglaš da mleko daje krava kojoj ubiju tele.
Brašno, hleb, pa to je rešenje. Na sastavu piše da je dodat dondon aditiv: dolazi iz Kine i pravi se kuvanjem kose, dlaka i noktiju.
Nabereš maslačak, onda u korpi nađeš uginule pčele koje su ga jele.
Otvoriš sajt ekologije, piše da kad uključiš samo sijalicu i tv, sagoriš tonu uglja dnevno.
Sretneš popa, pitaš u šta smo se to pretvorili, on kaže: doći ću u nedelju da ti okadim, spremi pesetevra i kilo rakije (pesetevra je u biranim krugovima odavno jedna reč).
Posao koji radiš prvi put sagledavaš izdaleka i neopozivo zaključuješ da doprinosi patnji u svetu.
Druženje je spas. Ne uz sok, odavno u njemu nema voća, pa zato uz pivo. Ali u pivo se, umesto ječma, melje kukuruzna krupica, od onog žutog hibrida od kojeg deca imaju alergije. Neka, ne treba, rakiju ću.
Razgovor je u doba efikasnosti dobio svrhu: ako nemaš da mi daš položaj, pare, preporuku, nije problem, možeš da mi budeš žirant.
Počneš da piješ sam. Pronađe te pesma, tražiš ponovo - plati ili ćemo najglasnije da drndamo nešto suprotno.
I tako se, korak po korak, odluka po odluka, saznanje po saznanje, kidaš veze i odričeš jednog po jednog dela sveta.
Možda ne sveta nego civilizacije, ali civilizacija je zarobila svet. Dobar svet više nema šta da ponudi, pruži, da pokloni, neki čist izvor ili prerodio vrt; možda bi se našlo gde, ali je teško naći kome.
Zato će, iako mu to nije priroda, da se strese kao pokislo kuče. Ja ču tada biti daleko, na sigurnom.
https://youtu.be/WFxDOV6IwHk
