Iz mene raste pravo uvis, cini se da ce dodirnuti nebo. Cudno neotrovan, a iz takvog kamena raste.
Jede moju dzigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teske stare stene crpi snagu, neprestano pokusavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kisama poliran ali jos uvek ceo, kamen najvise od svega zeli da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da ce doci trenutak kada ce poceti da gusi stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrdji od drveta.
Tada ce se zapitati, nikada ne dovodeci u pitanje konacan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolucen otkotrlja niz liticu, za sta ce se koren uhvatiti?
Hoce li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonocno stitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni cvor u mislima razresio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen ce uvek za sebe naci mesto sa koga ce prkositi kisi i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako ce znati ?
Hoce li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da radja?
I kako ce znati da nije sa nekog slicnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatice, donece odluku da poveruje da je semenka bas sa njegovog drveta dosla.
Nije mu prvi put da odluci da veruje.
Jede moju dzigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teske stare stene crpi snagu, neprestano pokusavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kisama poliran ali jos uvek ceo, kamen najvise od svega zeli da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da ce doci trenutak kada ce poceti da gusi stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrdji od drveta.
Tada ce se zapitati, nikada ne dovodeci u pitanje konacan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolucen otkotrlja niz liticu, za sta ce se koren uhvatiti?
Hoce li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonocno stitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni cvor u mislima razresio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen ce uvek za sebe naci mesto sa koga ce prkositi kisi i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako ce znati ?
Hoce li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da radja?
I kako ce znati da nije sa nekog slicnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatice, donece odluku da poveruje da je semenka bas sa njegovog drveta dosla.
Nije mu prvi put da odluci da veruje.
Okrenuce se ka suncu, pronaci ce na sebi otvor u koji ce skupiti kisnicu, prigrlice tu semen
Skupljace joj kisu i braniti je od vetra.
Kao nekad.
Svakoga dana prolazim pored kamene kuće u centru grada.
ОдговориИзбришиNa drugom spratu, iz uske pukotine između dva kamena, izrasla je breza.
Svake godine je sve veća, napreduje.
Gazda sada već može da pije kafu na terasi, u njenom hladu.
Zašto je ne poseče, razvaliće mu zid?
Izgleda kao da je njen koren jači od kamena, ali i kamen odoleva.
Kao da njih dvoje imaju neki tajni dogovor, koji i gazda poštuje.
Neću da mislim na dan kada će neko od njih dvoje popustiti.
A to će se desiti, jednom.
I tada će se polako, tako zagrljeni, oboje pretvoriti u zemlju.
Ali možda će vetar kad tad, doneti novu semenku, možda baš onu sa tvog drveta
koju toliko dugo čekaš ?
I ti ćeš opet imati svoje drvo i drvo će opet imati tebe.