Svaki dan je radni i svako mesto je radno mesto.
Na poslu rmbamo pa umorni krenemo kući. Do kuće radimo kao šoferi, neplaćeni taksisti.
Kad stignemo treba izvaditi veš iz mašine. Skinuti i podmazati vrata koja škripe. Zameniti sijalično grlo.
Očistiti mrve, oprati tanjire, ruke i noge. Puno radno vreme bez pauze.
Otići u prodavnicu, doneti vodu i lubenicu, pivo... neplaćen rad.
Spremiti večeru pa oprati sudove da ih do sutra ne bi pronašli mravi. Rano leći, ali ne zbog sebe, nego da bismo sutra na poslu bili raspoloženi i ful tajm nasmejani. U reči FUL tajm se krije razlog.
Ujutro ustajemo na prvo zvono budilnika, i već ga pravilno zovemo alarm, dva sata pre posla - ne zbog brze kajgane i čaše soka od paradajza (omiljeni luk je zabranjen) nego zbog brijanja, higijenisanja, sređivanja, šminkanja pred posao. Jer drugi moraju poverovati u iluziju da sve lako stižemo.
Ulazimo u neplaćen taksi na mesto šofera i odlazimo u tuđu firmu da bismo nekome bili na raspolaganju osam sati.
Stigne vikend, tokom nedelje smo, da bismo ih izbegli, svakome obećali bar po sat - tenisa, krečenja, kafa, dečjih rođendana... pa vikend prolazi užurbanije i napornije nego posao. Zato ljudi rado prihvataju radne vikende, na poslu bar ponekad sednu da sa sobom popiju kafu.
Onda dođe odmor. Pravljenje spiska, pakovanje, kupovina, red vožnje, kašnjenje, nervoza...
Smeštaj, sređivanje, raspakivanje, pranje. Papuče, prevelik suncobran, kreme i losioni, gužva i borba za ležaljke, uveče sladoled i giros - nema za lignje i vino, selfiji ispred restorana, sudaranje sa drugim turistima i rani odlazak na spavanje. Valja rano ustati i zauzeti dobro mesto za peškir na pesku.
Gde je nestao slobodan čovek?
Misleće biće, kreativna ličnost?
Filozof?