Radni dan filozofa

Svaki dan je radni i svako mesto je radno mesto.
Na poslu rmbamo pa umorni krenemo kući. Do kuće radimo kao šoferi, neplaćeni taksisti.
Kad stignemo treba izvaditi veš iz mašine. Skinuti i podmazati vrata koja škripe. Zameniti sijalično grlo.
Očistiti mrve, oprati tanjire, ruke i noge. Puno radno vreme bez pauze.
Otići u prodavnicu, doneti vodu i lubenicu, pivo... neplaćen rad.
Spremiti večeru pa oprati sudove da ih do sutra ne bi pronašli mravi. Rano leći, ali ne zbog sebe, nego da bismo sutra na poslu bili raspoloženi i ful tajm nasmejani. U reči FUL tajm se krije razlog.
Ujutro ustajemo na prvo zvono budilnika, i već ga pravilno zovemo alarm, dva sata pre posla - ne zbog brze kajgane i čaše soka od paradajza (omiljeni luk je zabranjen) nego zbog brijanja, higijenisanja, sređivanja, šminkanja pred posao. Jer drugi moraju poverovati u iluziju da sve lako stižemo.
Ulazimo u neplaćen taksi na mesto šofera i odlazimo u tuđu firmu da bismo nekome bili na raspolaganju osam sati. 
Stigne vikend, tokom nedelje smo, da bismo ih izbegli, svakome obećali bar po sat - tenisa, krečenja, kafa, dečjih rođendana... pa vikend prolazi užurbanije i napornije nego posao. Zato ljudi rado prihvataju radne vikende, na poslu bar ponekad sednu da sa sobom popiju kafu.
Onda dođe odmor. Pravljenje spiska, pakovanje, kupovina, red vožnje, kašnjenje, nervoza...
Smeštaj, sređivanje, raspakivanje, pranje. Papuče, prevelik suncobran, kreme i losioni, gužva i borba za ležaljke, uveče sladoled i giros - nema za lignje i vino, selfiji ispred restorana, sudaranje sa drugim turistima i rani odlazak na spavanje. Valja rano ustati i zauzeti dobro mesto za peškir na pesku.

Gde je nestao slobodan čovek?
Misleće biće, kreativna ličnost?
Filozof?

Prazan hod

Prazan hod je način života.
U praznom hodu se ne dešava ništa važno.
Prazan hod je najveći deo našeg vremena.
Najveći deo naših života.

U praznom hodu se puno toga dešava.
Dosadan posao, prevoz, utisci, mirisi, zvuci.
Sivi dani, i nada da će makar nešto da procveta.

Prazan hod je svako odstupanje od željenog cilja.
Susreti sa nepoznatim ljudima, virtuala na ekranu,
nedostatak kretanja ka cilju.

Cilj je postao zamagljen praznim hodom.
Monotonijom. Ponavljanjem.
Mi moramo scenografiju menjati.
U protivnom se zaglavljujemo, ili u kući ili u alkoholu.
Ili u TV programiranju.

Da li znamo šta je cilj?
Da li znamo šta je prazan hod?
Da li je život put ka cilju?
Da li živimo u praznom hodu?

Da li je život prazan hod?

Neznanje je moć

Rob je samo onaj ko razume da je rob.
Onaj ko ne razume raduje se svakom danu i nasmejan započinje rad.

"U datim okvirima opažanja čovek može manje ili više da greši. Njegovu glavnu zabludu predstavlja uverenje da nešto može da uradi. Svi ljudi misle da su u stanju da delaju, i prvo pitanje koje postavljaju jeste šta treba da rade. Međutim, niko zapravo ništa ne radi i niko ne može ništa da uradi. Sve se dešava. A dešava se na isti način kao što kiša pada zbog promene temperature.
Čovek je mašina. Sva njegova dela, postupci, osećanja, verovanja, mišljenja i navike, predstavljaju rezultat spoljnih uticaja i utisaka. Sam od sebe nije u stanju da proizvede ni jednu misao, postupak. Sve što govori, čini, misli, oseća - sve se to dešava.
Sa problemom delanja je povezana još jedna stvar: ljudima uvek izgleda da drugi neprestano rade loše. Svi misle da bi oni to mogli bolje. Ne shvataju da ono što se radi, a naročito ono što je već urađeno, ne može i nije moglo da se uradi drugačije."
Georgije Ivanovič

Među nama

Vera stvara.
Ako mase, otrovane medijima, poveruju uniformisanim licima, zelenim ili plavim uniformama,
ili nedajbože belim,
uniforme dobijaju neograničenu moć i apsolutnu vlast nad tim masama.

Ako mase poveruju da banke imaju pravo na proizvod njihovog rada,
zatim na privatnu, na kraju i ličnu imovinu,
masovna vera će dati neograničenu moć bankama da raspolažu, upravljaju, kupe, prodaju, otmu...

Ako mase poveruju da su političari imuni na sudsko gonjenje, postaće imuni.
Ako poveruju da navijačke grupe i slične nevolje imaju moć da neposlušne gepekuju i u delovima bace u Dunav, to će se dešavati.

Ako mase poveruju medijima da počinje veliki rat i da niko neće biti pošteđen,
desiće se.

Kada mediji budu ubedili mase da dolazi dobro vreme, vreme solidarnosti, saradnje, pomaganja jednih drugima, 
ubedili da će se u budućnosti od rada živeti,
da je svako u suštini vredan i dobar,
da će prijateljstvo, reč, poštenje, ponovo biti na ceni,
da će laž i prevara opet biti van zakona,
da će kriminalci biti u zatvorenoj ustanovi,

i da bog živi ovde, među nama,
desiće se.

Ukidanje keša

Novac u džepu, keš, znači slobodu.
Možete ga propiti, prokockati, plaćati muziku,
ili kupiti deci lektiru, garderobu, hranu...
Niko ne zna gde ste i kako potrošili svoj keš.

Ukidanje keša i prelazak na kov-ID digitalnu valutu dozvoljava vlasniku kartice,
a jedini vlasnik je banka,
da zna kada, gde i na šta ste potrošili novac.

Kao da je vaš novčanik u tuđim rukama.
Imate u tom novčaniku novca, vaš je,
samo dok vlasnik novčanika ne odluči drugačije.

Nameran ili slučajan nestanak novčanika vas ostavlja bez novca,
ali i bez mogućnosti zarade.
Jer zarada koju ostvarite mora biti u novčaniku - u banci.
Bez novčanika, bez odobrenja banke, čovek ne postoji.

Vlasnik novčanika upravlja i navikama. Može vam zabraniti kupovinu više od kilograma hrane, ili više od jednih cipela mesečno. Jednog piva nedeljno.
Vlasnik novčanika vam može zabraniti kupovinu bilo čega.
On, banka, odlučuje na šta je dozvoljeno trošiti novac.

Poreze, doprinose, takse prema državi, plaćanje struje i TV pretplate, vlasnik novčanika će redovno izmirivati.

Kada vođa poželi da napravi stadion, ili bati renovira restoran, vlasnik novčanika - banka - će uzeti novac sa vašeg računa, jer je to za vaše dobro.

A kada, recimo, brat Si zatraži vraćanje male rate državnog duga,
recimo 6 milijardi evra,
taj dug će biti raspoređen na 6 miliona stanovnika.
Vlasnik novčanika će tada svakom iz novčanika uzeti hiljadu evra.

Neki drugi "brat" će tražiti nazad svojih 60 milijardi.
Tada će početi plenidbe imovine.

Maska

Život može da bude bol. Sreća. Zadovoljstvo. Tuga.
Svrha. Smisao.
Po izboru cilja, potrebno je podneti žrtvu.

Dokazivati se ljudima koje nikada nismo sreli
da bismo ispunili njihova očekivanja
je uzaludna žrtva.

Brijemo se da gorima od sebe ne bismo izazvali lošu emociju.
Da ne bismo povredili njihova tanana i prefinjena osećanja.
Očekivanja da im budemo lepi.
Oblačimo samo ono što ima istaknutu firmu. Logo.
Jedemo u restoranu da bismo se slikali, ne zbog gladi.
Pojedemo samo pola, da ne izgleda da smo zbog gladi olizali tanjir.
Ostavljamo veliki bakšiš da ne bismo izgledali siroto.
Uzimamo kredit da bismo letovali gde drugi ne mogu.
Obuvamo tesne cipele jer su, ljudima koje ne poznajemo, lepe.

Imamo strpljenja da se družimo i slušamo naklapanja,
da bi drugi pomislili da smo prijatni, topli, srdačni,
i da odobravamo gluposti koje izgovaraju.

Naručujemo strana pića, nikada stomakliju, da konobar ne bi pomislio da smo seljaci.
I kapuciner od jednog gutljaja, nikada domaću kafu.
Šalteruši kažemo Vi i kada je sama.
Volimo zrele banane, ali kupujemo samo prvu klasu - zelene, da ne bi izgledalo da kupujemo zbog niže cene.
Na društvenim mrežama smo široko nasmejani kao da smo upravo dobili sedmicu.
Tamo su svi lepi. Zdravi. Nikada krezavi, ćelavi, dlakavi, debeli... Nikada glupi.
"Umetnica mora biti zdrava."