Dobrodošli u džunglu.
Civilizacija uz koju smo srasli nestaje.
Normalnost na koju smo naučeni nestaje.
Utopije i antiutopije su propale.
Ostali smo sami, sa sakrivenim talentima u džepovima.
Sakrivenom ljubavi i dušama koje nismo pokazivali.
Možemo li njima stvoriti bolji svet?
Umemo li?
Ili ćemo ih izneti na svetlo i dozvoliti im da postoje kao novi bogovi?
Pokloniti, prihvatiti, zagrliti, dodirnuti...
Nadati se i po prvi put očekivati?
Bolest našeg doba je što smo ga proglasili normalnim.
Nauka je danas postala nova religija. Apsolutna istina, dogma. Agresivna i bezdušna.
Banalnosti sa ekrana postaju deo nas.
Odbacivanje banalnosti otvara prostor za misao, osećaj.
Buka u nama postepeno nadjačava buku oko nas. Okruženi tamom gasimo svoja svetla u strahu od sukoba.
Svaka ruševina se gradi, teško i naporno.
Ali ropstvo nikada ne stiže do duše, i mi se nejasno bunimo.
Ambicija je naučena ograda. Naučeni smo da je uspeh imati nisku ali redovnu platu i punoletan auto. Sve iznad toga smatramo nedostižnim.
Visoke ambicije lome čoveka i pretvaraju ga u mašinu za kopanje zlata.
Ambicije su otrov kojim se hranimo jer nude privid cilja i privid smisla.
Ko se hrani otrovom postaje otrovan za druge.
Otrovana zemlja je tuđa zemlja. Ko nema senku živi u tami.
Treba prići nekome ko svetli i tu pronaći svoje svetlo.
Svoj san o ljubavi. Jer svaki naš san je o ljubavi.
Ljubav je naš bog.
