Bonsai je zakržljalo drvo.
Nadgledan, zaostao, zavistan, sa korenom u tegli.
Njegovo seme jeste seme velikog i moćnog stabla.
Neko je to seme spustio u zatvor, teglu, i pipetom kapao vodu dok nije proklijalo.
Zlatnim makazama je sekao vrh i svaku granu koja bi krenula ka suncu.
I koren je vadio, čistio od zemlje i znalački skraćivao žile.
Svakodnevna nega, velika ljubav, briga i pažnja
su od mogućeg božjeg stvora, moćnog drveta, napravili nakazu.
Zakržljalog stvora čiji koren nikada nije dodirnuo drugi koren.
Ljudi su nalik drveću.
Neki rastu iz zdravog tla, bivaju snažni, raduju se suncu i životu. Bogato rađaju, dom su pticama i hrana životu.
Neki ljudi rastu iz loše zemlje, iz stene koju lome da bi pustili koren, šibani vetrovima rastu ukrivo; i oni se raduju životu i suncu, njihov je koren nerazdvojivi deo zemaljskog zajedničkog korena.
Negovani bonsai nam ličnom žrtvom i primerom nudi nauk.
