Ne veruj mi noćas

zato što sve češće nisam siguran da govorim istinu. Govorim ono što znam, a ne umem da razlučim da li je to što ja znam istina. Ako uspem da povredim dobre ljude, onda to ne može biti istina. Ili oni nisu dobri ljudi, ili je to drugačije zavisno nego što verujem. Nemam nikakve komunikacije, fejsove i te stvari, jedva sebe trpim. I kada sam prinuđen da gledam vesti uvek isključim ton. Tada izgledaju manje uznemirujuće. Dođe ponekad dan kada ne umem ništa da kazem, samo da zagrlim.
Ja mogu da vidim svetlo, ali više ne letim za svetlom. Puštam brodove, grlim drveće. Završavam radno vreme; kriziram bez slatkiša, ona torta tako dobro miriše. Razmišljam o gluposti, ljudskoj i svojoj; pričam izvan svesnog. To su često fragmenti, delovi misli, sirovi i bez konteksta. Znam odakle dolaze, i samo zbog toga ih ovde zapisujem. Plašim se da će ideja nestati ili mutirati ako pokušam da uobličim. Volim da poslužim sirovo. Dok gledam decembarski rani zalazak sunca, meni je uvek vruće jer sam ga letnjeg u misli urezao. Istina je u svakom od nas, samo što mnogi nju poistovećuju sa pukim odgovorima na direktna pitanja. Svako bira hoće li je pustiti napolje, igrati se njome kao kakvom igračkom, ili je besno gurnuti u stranu. Odreći se istine jednako je odreći se dela sebe. Kako onda sakati po svetu da hodamo? Neće nebo pobeći, nece ni nestati, treba ga nežno spustiti na ramena, da ne žulja. Teško je, postoji razlog. Zver koja čuči u čoveku je najstrašnija, i zato unutra postoji i čovek, koji treba da ukroti tu zver u sebi. Ako uspem da se ne probudim, proživeću svoj život u sreći, voleći. I bogovima se ovaj moj san sigurno dopada, čim me ne bude. Suze su dobar dokaz. I one koje odaju bol i one koje pokazuju sreću su iste suze. Znači da dolaze sa istog mesta. Svi imamo isti put. Voleti. Sve ostalo je usput.
Lako je otići. Onda je teško biti sam. Teže je ostati. Izdržati, nekad prećutati. Razumeti. Zaspati i buditi se. Boriti se. Ostaviti trag na licima onih koji ostaju za nama. Ostaviti deo nas kraj nas i posle nas.
Ali tada, tada... kako je tada lep osmeh na obrazu do tvog. Zar nije osmeh jedino što se, na kraju, računa? Ljubav je osećanje blizine, čak i kada očigledne blizine nema. Čovek na kraju ostaje samo sebi. Kada protreseš neko bure, začin, posudu, plažu, morsko dno... uvek ce najkrupniji komadi izaći na površinu. Ono sitno, fino, meko, ostaje na dnu. Neko možda iskopa. Možda ne. Nije važno. Ako je neko nekada... ikada, stavio svoja stopala na mekano, vredelo je.
Uporno tražim nešto bolje od "konstruktivne kritike postojećeg stanja"; pljunem tu i tamo, al nemam svilenu salvetu, nego rukavom. Od zlata smo, ali lomljeno ne vredi mnogo. Mnogi se plaše napornog kovačkog rada. Kovanje takvog zlata zvuči kao robija, mada jako fina robija. I Faberže je kovač, ali nižeg ranga. Dve iskovane polovine nikada nisu celo, ne mogu biti celo, jer su lik u ogledalu.
Vreme je najveći zid između ljudi. Možda je čak i zaštita? Malo je onih koji će, dok su jaki, to priznati. Naučeni smo da glumimo, čak i sebi. Godine brišu ideale i snove, energiju i inat. Talentovaniji će početi da vole sebe, a manje talentovani tebe. Ali će svi makar nekoga voleti. Kada pitaš ljude šta ih boli, oni ti tada, nesvesno i nenamerno, govore ko su. Čak iako oni sami ne znaju ko su, izgovaraju čistu istinu, nesposobni da čuju sebe.
Tacna i čaj znače susret prijatelja, možda susret ljubavnika. Susret koji prethodi poljupcu. Susret. Taj čaj priželjkujem. Baš kao i ostatak čovečanstva. Istina može postojati samo gola. Volim reč gola, u bilo kom kontekstu. Lepa je, kreće iz grla i završava sa otvorenim ustima.
Trošim duhovno bogatstvo, rasipam, razbacujem, delim... Ne može se čuvanjem ništa uštedeti. Štednja je uteha za nedovoljno hrabre, one nenaučene na istinu. Meni je bio divan dan. Prošao je, da napravi mesta novom danu. Nije važno šta neko ima, jer čovek može posedovati samo ono čime može da upravlja.
Imam gramofon i puno ploča. Reku na kojoj hranim labudove. Imam i četkicu za zube koju niko nije koristio. Imam sve.
Skoro sve...