Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.
Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.
Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.
Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.
Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.
Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.
Ipak, biram nadu.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.
Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.
Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.
Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.
Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.
Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.
Ipak, biram nadu.
Gadan osećaj - "progutan, a nesvaren"?!
ОдговориИзбришиKoliko njih se jednoga jutra tako probudi u kocki koju je celoga života sam zidao, i odjednom shvati da je živ zazidan, kao u grobnici ?
Ali može biti srećan ako tada ugleda tu ružnu rupu na svom lepo oslikanom zidu.
Ta rupa je odjednom najlepši ukras na tamničkom zidu i jedini izlaz u život.
Pa zašto onda oklevaš, šta čekaš?
Ako ne izađeš ne možeš znati gde ćeš stići.
Još bolje ako je to neki neki nov svet, nepoznat.
Samo pusti neka te sjane niti vode. :)
Zarobljen u svom umu.
ОдговориИзбришиPsihicki jak.
Da da.
Toliko jak da ne mozes izaci.
Nema nade. Ima onog sto stvaramo.
Iz dana u dan.
Zelim Ti slobodu, Hakicu.
:*
N i t i
ОдговориИзбришиEvo je...
pojavila se iznenada niotkuda
i krenula
ima svoj put i ne pita nikoga za pravac
tanka i svilena
ali puna čvorova
vidi se da joj nije bilo lako
ali i dalje lepa i sjajna
svetli i u mraku
željna da putuje
da ispreda priču
da sretne neku drugu nit
isto tako sjajnu
da razbiju tamu
i zalutalom pokažu put...
Da ne traže tebe? :)
Lako je Hakiću da njače.
ОдговориИзбришиOdmah se nađu neke frajle da ga teše i cmaču.
Da probam i ja to sa njakanjem, možda upali? :)
Аутор је уклонио коментар.
ИзбришиNe moraš da njačeš, zaslužio si :)
Избриши*)*)*)
Gde si, Goribore?
ОдговориИзбришиVolim tvoju muziku i tvoju poeziju sumornu volim i tvoj promukao i gorak glas.
Ali dok slušam te tvoje reči uvek se setim sudbina nekih drugih pesnika i plašim se.
Plašim se i za tebe i za svakog ko te sluša.
I za sebe se plašim :)
Opasan si po život, dragi Goribore.
Čuvaj se *)
Postoje prijatni otrovi: staro vino, lepa zena...
ОдговориИзбришиGoribor.
Izabrala sam :)
Избриши