Sjajne niti

Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.

Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.

Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.



Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.

Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.

Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.

Ipak, biram nadu.