Idem kod Pedje na rakiju od malina, mozda crveno pivo... slabo svetlo i bluz.
Ne cuje se bluz kako treba ako se ne slusa u mraku. Da li je do prostiranja bluza kroz svetlo, ili mi na svetlu drugacije cujemo, nije jos ispitano.
Veza izmedju svetla i muzike je jaca nego izmedju reci i muzike.
Pedja to zna.
Tesan je prostor, mlada rakija, los mikrofon, lampa u zvuku, pogresan redosled pesama... ali sve zajedno, na neki volseban nacin, zaobilazi usi i pravi prolaz direkt do srca. Posle zive muzike na srcu ostaje krater koji treba alkoholom dobro dezinfikovati, pre polaska u obliznju pekaru. Ako u Cuburskom parku zgazis psece govno a ne okliznes se, to znaci da nisi dovoljno pijan.
Bluz jeste. On i treba da bude pijan. Cele noci je pio.
Puno kasnije pokusavas da se prisetis odakle rupa na srcu, al ne ide. Jedino da pustis da iskaplje na tastaturu.
Al sta ako nesto neprilicno napise?
Oduvek mi muzika menja boju svetla, iako diplomirani prepisivaci tvrde da ne vidim boje.
Ne vidim ja mrak tamo gde ga mnogi vide. Volim i Flojde i barok, Satija i Subu, jer u njima ne vidim mrak nego drugaciju boju svetla.
Onaj ko u baroku vidi tamu, ne da ne raznaje boje nego je slep za zvuk.
Sreca je spoznaja dobrog u sebi. Pronaci izvor svetla, unutrasnju sijalicu, prepoznati boju.
Osvetliti metar puta.
Ne moze covek da vidi sebe, dok mu neko ne ponudi ogledalo. Ili sebe. Jer covek se najjasnije ogleda u necijim bistrim ocima.
I nije dovoljno videti lik, sve dok ne prepoznas boju nista nisi video.
Ziveli!
Ne cuje se bluz kako treba ako se ne slusa u mraku. Da li je do prostiranja bluza kroz svetlo, ili mi na svetlu drugacije cujemo, nije jos ispitano.
Veza izmedju svetla i muzike je jaca nego izmedju reci i muzike.
Pedja to zna.
Tesan je prostor, mlada rakija, los mikrofon, lampa u zvuku, pogresan redosled pesama... ali sve zajedno, na neki volseban nacin, zaobilazi usi i pravi prolaz direkt do srca. Posle zive muzike na srcu ostaje krater koji treba alkoholom dobro dezinfikovati, pre polaska u obliznju pekaru. Ako u Cuburskom parku zgazis psece govno a ne okliznes se, to znaci da nisi dovoljno pijan.
Bluz jeste. On i treba da bude pijan. Cele noci je pio.
Puno kasnije pokusavas da se prisetis odakle rupa na srcu, al ne ide. Jedino da pustis da iskaplje na tastaturu.
Al sta ako nesto neprilicno napise?
Oduvek mi muzika menja boju svetla, iako diplomirani prepisivaci tvrde da ne vidim boje.
Ne vidim ja mrak tamo gde ga mnogi vide. Volim i Flojde i barok, Satija i Subu, jer u njima ne vidim mrak nego drugaciju boju svetla.
Onaj ko u baroku vidi tamu, ne da ne raznaje boje nego je slep za zvuk.
Sreca je spoznaja dobrog u sebi. Pronaci izvor svetla, unutrasnju sijalicu, prepoznati boju.
Osvetliti metar puta.
Ne moze covek da vidi sebe, dok mu neko ne ponudi ogledalo. Ili sebe. Jer covek se najjasnije ogleda u necijim bistrim ocima.
I nije dovoljno videti lik, sve dok ne prepoznas boju nista nisi video.
Ziveli!
Čaroban je taj violinski ključ...i taj bluz...
ОдговориИзбриши.. a dobra i rakija, i ta pomrčina je dobra...
Nema boljeg kalauza, otvara svako srce, pa i ono blindirano.
I tada u tami sve postaje jasno i lako.
I vidiš i čuješ bolje, a i nekako si pametniji...
I slobodan si najzad.
Sve brane se širom otvore, same od sebe...
Svi oni skriveni rukavci pronađu izlaz i teku li teku.
Bujica...
Pa pusti neka kaplje po tastaturi, zašto brineš?
A ujutro, kad sine dan, čarolija će i onako nestati.
Kad se pogledaš tako izbečen i mrzovoljan u ogledalo, šta ćeš videti?
Šta ćeš pomisliti?
Bolje ti je da se pogledaš u nečije oči, svakako.
Samo pazi u čije ćeš.
To moraju biti oči nekog ko te voli.
Neko ko te voli očistiće i govance sa tvoje cipele - s ljubavlju.
A šta bi bila sreća, nego to?
Nisam nikada pila rakiju od maline.
ОдговориИзбришиA ni crveno pivo.
Nisam ni čula da tako nešto postoji.
A ne znam ni Peđu.
A nisam nikada videla ni mog najboljeg prijatelja.
Pa šta?
Ali zato volim da slušam bluz u polutami... i pustim da me nosi.
I tada vidim mog najboljeg prijatelja, tog koga neću nikada upoznati.
Samo znam da postoji
Kad mislim na njega vidim polarnu svetlost.
Njemu mogu sve da kažem.
On je moj oltar.
Možda sam nekada i prošla kroz čuburski park...možda sam i hodala po njegovim cik - cak tragovima i ugazila u isto to pseće govance?
Ali on nije bio tamo.
Ovde je, u mojim mislima.