Hvala Ti što nemam šta da ti tražim. Eto. A ti vidi kako ćeš dalje. Ako ti nešto zatreba znaš gde sam. I ko sam, I ko nisam. Ništa nemam za tebe a sve imam.
U crkvu ne idem. Klonim se popova. A sa Bogom često razgovaram. Zapitkujem ga, prigovaram, zahvaljujem i začikavam. Ponekad ga u besu opsujem. Bog je moj drugar za svaku priliku, moj najbolji prijatelj. A on ćuti. Hvala mu što me trpi, a ja ne znam dokle?
Po tom pitanju, moj slučaj je komplikovan. Prvo i prvo, ne sviđa mi se ono - "Ja sam gospod bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene". Još gore je što neki sebe smatraju pravovernicima, čak izabranim narodima, a sve druge nazivaju nevernicima. Nije dovoljna rasa, nacija, ideologija, društveni sistem, treba se razlikovati i po bogovima, još jedan razlog za sukob i rat.
Zato ja ne pravim razliku, za mene su svi bogovi ravnopravni. Kada mi dođe da im se obratim, a to je isključivo zbog neke nevolje, počnem uvek sa nekim drugim, od Odina, velikog Manitua, Amona, Svevida, Zaratustre, Jahve... ne zaboravljam ni bogove sa Olimpa, trudim se da nijednog ne izostavim. Jedino je nezgodno što često usred nabrajanja zaspim.
Ne nazivam ih po imenu, mislim da ih to stavlja u ogradicu, ograničava, smanjuje, sputava.. Ne može postojati više od jedne beskonačnosti. Ako je sve što postoji deo jedne beskonačnosti, mi smo sastavni deo. Naše nestajanje, izlazak nas iz beskonačnog, nije moguće.
Pitala bih ga šta mu je trebalo da baci one babske kletve i unesreći svoju decu da zauvek ispaštaju? Zar ne bi mogao da povuče svoju božansku reč, njemu se bar moža? Zar mu nije dovoljno što se klikera sa galaksijama i ubacuje ih u crne rupe, poigrava sa belim džnovima i crvenim patljcima, mora još da se zabavlja posmatrajući patnje svoje dece, tako ranjive, od krvi i mesa?
Bilo bi utešno imati boga zaštitnika koji se ne sveti, brižnog i nežnog koji prašta, kao pravi Otac. Bio bi to povratak u Raj.
Sve su to bapske bajke, smišljene da disciplinuju divlje ljude.
Vernici se mole bogovima, prinose žrtve, podmićuju ih poklonima, pozlaćenim hramovima i očekuju da će im gresi biti oprošteni. Možda bogovi čuju, ali ne mare, gledaju svoja posla.
Ako smo "na lik", stvoreni po božjem liku, tada može da se završi neki posao. Dobra vežba je da naučimo kako da prihvatamo ili makar razumemo druge ljude, koji su takođe "na lik". Kada naučimo da prihvatimo druge i oni nas, dobićemo direktan link ka bogu.
Za ovakve kakvi smo, suviše je drsko tvrditi da smo stvoreni po božijem liku. Stvoreni smo, to je sve, da smo bar zahvalni?!
Evoluciji je dato beskrajno vreme da se usavršavamo. Još uvek su među nama retki umni, produhovljeni, plemeniti i kreativni, oni nalik Bogu, ostali jedva da su malo odmakli od prvobitne ljudske zverke. Zverke imaju snagu većine i moć da koče napredak, ali svi imaju isto vreme. Nikada se ne zna šta može ispasti od čovekolikog.
:* :* :*
ОдговориИзбришиU crkvu ne idem.
ОдговориИзбришиKlonim se popova.
A sa Bogom često razgovaram.
Zapitkujem ga, prigovaram, zahvaljujem i začikavam.
Ponekad ga u besu opsujem.
Bog je moj drugar za svaku priliku, moj najbolji prijatelj.
A on ćuti.
Hvala mu što me trpi, a ja ne znam dokle?
Po tom pitanju, moj slučaj je komplikovan.
ОдговориИзбришиPrvo i prvo, ne sviđa mi se ono - "Ja sam gospod bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene".
Još gore je što neki sebe smatraju pravovernicima, čak izabranim narodima, a sve druge nazivaju nevernicima.
Nije dovoljna rasa, nacija, ideologija, društveni sistem, treba se razlikovati i po bogovima, još jedan razlog za sukob i rat.
Zato ja ne pravim razliku, za mene su svi bogovi ravnopravni.
Kada mi dođe da im se obratim, a to je isključivo zbog neke nevolje, počnem uvek sa nekim drugim, od Odina, velikog Manitua, Amona, Svevida, Zaratustre, Jahve... ne zaboravljam ni bogove sa Olimpa, trudim se da nijednog ne izostavim.
Jedino je nezgodno što često usred nabrajanja zaspim.
Nije meni lako.
Ne nazivam ih po imenu, mislim da ih to stavlja u ogradicu, ograničava, smanjuje, sputava..
ОдговориИзбришиNe može postojati više od jedne beskonačnosti.
Ako je sve što postoji deo jedne beskonačnosti, mi smo sastavni deo. Naše nestajanje, izlazak nas iz beskonačnog, nije moguće.
Tako je, bogovi se ne mogu staviti u ogradicu, ali naša glupost može sve da ograniči, obeleži i prisvoji, pa čak i bogove.
ИзбришиNema jače sile od gluposti.
Pitala bih ga šta mu je trebalo da baci one babske kletve i unesreći svoju decu da zauvek ispaštaju?
ОдговориИзбришиZar ne bi mogao da povuče svoju božansku reč, njemu se bar moža?
Zar mu nije dovoljno što se klikera sa galaksijama i ubacuje ih u crne rupe, poigrava sa belim džnovima i crvenim patljcima,
mora još da se zabavlja posmatrajući patnje svoje dece, tako ranjive, od krvi i mesa?
Bilo bi utešno imati boga zaštitnika koji se ne sveti,
brižnog i nežnog koji prašta, kao pravi Otac.
Bio bi to povratak u Raj.
Sve su to bapske bajke, smišljene da disciplinuju divlje ljude.
ИзбришиVernici se mole bogovima, prinose žrtve, podmićuju ih poklonima, pozlaćenim hramovima i očekuju da će im gresi biti oprošteni.
Možda bogovi čuju, ali ne mare, gledaju svoja posla.
Ako smo "na lik", stvoreni po božjem liku, tada može da se završi neki posao.
ОдговориИзбришиDobra vežba je da naučimo kako da prihvatamo ili makar razumemo druge ljude, koji su takođe "na lik".
Kada naučimo da prihvatimo druge i oni nas, dobićemo direktan link ka bogu.
Za ovakve kakvi smo, suviše je drsko tvrditi da smo stvoreni po božijem liku.
ИзбришиStvoreni smo, to je sve, da smo bar zahvalni?!
Evoluciji je dato beskrajno vreme da se usavršavamo.
Još uvek su među nama retki umni, produhovljeni, plemeniti i kreativni, oni nalik Bogu, ostali jedva da su malo odmakli od prvobitne ljudske zverke.
Zverke imaju snagu većine i moć da koče napredak, ali svi imaju isto vreme.
Nikada se ne zna šta može ispasti od čovekolikog.