Tri sestre

Ispred mene je, knjige kažu, Budućnost.
Najmlađa sestra je, bar u bajkama, uvek lepša i čednija od svojih starijih sestara.
Ali šta ako je ta, najmlađa, suviše dugo čekala, toliko dugo dok se u njoj gnev nije počeo taložiti?
Od besa do mržnje je tek korak, a do osvete dva kratka koraka.
Ali Budućnost ne sme da se sveti, iako bi rado jer je gledala kako raskalašno trošim mladost na njene sestre.
Ne sme da se sveti, jer čak i ona, najmlađa, ima svoju Budućnost.
Ne sme je nimalo zaprljati jer će, kako kaže legenda, strašno poružneti.
A nema veće nesreće od ružne Budućnosti.

Pored mene je moja Sadašnjost.
Na prvi pogled deluje ubrzano, neorganizovano, pomalo šizofreno, podeljena na dve stvarnosti.

Deo Sadašnjosti je uz mene. Podgreva mi krv, pokreće davno zaboravljene misli, oživljava dečje pokrete. Uči me da su uzbuđenje, strast i radost jedino što i mene i nju drži na površini.
Osmehe, godine, poglede, nade, obećanja, strast... dodaje u svaki recept trudeći se da preteruje. Naslućujem ispod tog preterivanja strah, strah od prekida, strah od sna, strah od mirovanja. Smrti.
Uzbuđenje mi nudi kao jedinu zamenu za strah. Zamenu, koliko ženske usne mogu da zamene vino.

Onaj drugi deo Sadašnjosti, deo protiv mene, radi sve suprotno. Zvuči pomalo dosadno, nekad čak staro, ali često mudro. Nastoji da me umiri, uspori.
Govori mi o Prošlosti, mojoj bivšoj ljubavi, i, začudo, ne brani kada je se, uz vino ili stihove, ponekad setim. Tek ponekad mi nabaci misao o Budućnosti, njenoj mlađoj sestri.
Zna da će morati mlađoj da me preda, kad-tad, jer takav je običaj stariji od nas.
I uvek me rastuži, pokušavajući da mi objasni da je normalno nešto što nije, da ću ja nju ostaviti da bih učio nekakvo hodanje po krugu.
I sva ta priča, pažnja, toplina, mir i nežnost kojima me ušuškava, najviše liči na ljubav. Na celinu. Na krug o kome sve češće priča.
Oba dela mi govore da mi žele dobro; ali svaka to želi na svoj način, način koji je u sadašnjosti teško proceniti.

Iza mene je Prošlost. Loša.
Ne želim da pišem koliko loša.
Ali, ako je zaista bila loša, ko me je izgradio? Ko mi je kičmu ispravio, pogled uspravio, obraze ugrejao, pokazao put?
Pa nešto mozgam: nije ona bila toliko loša koliko nju mlađe sestre zbog zavisti spotiču.
Jer, ona je dug put sa mnom prešla, poznajemo se dobro. Pogledom se, bez reči, razumemo.
Zdravog i celog me onomad predala na čuvanje mlađima, i uz poljubac otišla.
"Znaš da ću se vratiti", rekla je. "Naravno da znam", govorim, a ne znam. Jedino ako ceo vek po krugu hodam.

Jednog dana ću pronaći načina da pomirim tri sestre, tri moje najveće ljubavi.
To podrazumeva da moram biti sa svakom tako dobar, da toliko poverenje zaslužim, da svaku sa njihovim ocem pomirim.
Sa matorim Vremenom.
Tada će ih otac okupiti, približiti, i oko mene zaigrati. A ja već znam šta će matori od mene tada tražiti.
Kad nađem načina da pomirim sestre, postaću gospodar kruga.
Gospodar prstena.