Istina koju nam nudi razum,
i istina koju nam nude emocije,
su različite istine.
Razoriti sve sisteme značenja koje dajemo svojim iluzijama vodi ka čoveku. Odbacivanje lažne nade i podilaženjem sebi i iluzijom umišljene dužnosti vodi ka čoveku. Približavanje nekom od mogućih završetaka vodi čoveku. Došavši do kraja, čovek gleda ispred sebe i vidi ništavilo, nepostojanje, i sebe izjednačava sa besmislom koje taj kraj donosi. Poražavajuće. Ali ako se osvrne i pogleda iza sebe videće stvoreno, put koji je utabao, sagradio, po putu prosutu ljubav i puuno pregaženog cveća - jer samo cveće pokriva sve.
Za koga je taj put, ta uzbrdica morala biti pređena? Dok se naporno penje, čovek se hrani iluzijom da to čini zbog drugog čoveka ili ljudi, viših ideala, čak ljubavi, i ta misao na strmom usponu daje snagu; ali kada sa cilja sagleda put, priznaje sebi da to i jeste urađeno iz nesebične ljubavi - ljubavi prema sebi. I to je prvi put u tom delu postojanja kada čovek shvata i priznaje da voli sebe. Potpuno novo, neistraženo i od svega različito saznanje. Čudi se zašto mnogo ranije nije smogao snage da tu veliku ljubav prizna i tim priznanjem sruši društvene norme, pokida okove nametnutih dogmi i licemerja, odbaci strah rizikujući izopštenost. Vraćajući sećanja, priseća se retkih, a sa kraja gledano večnih trenutaka, kada je životu menjao smer i oduševljeno stvarao novi smisao, i te trenutke sabira, u mislima ih doživljavajući i sa uzbuđenjem ponovo proživljavajući kao ceo život. I taj put posut cvećem i sve što je na njemu postaju jedno, ali ne jedan čovek niti jedan život, nego jedna ljubav.
Imitacija koju čovek živi je ono što po provedenom vremenu preovlađuje, ali, sada je jasno, vreme mora biti iluzija.
"Da mi je da se samo još jednom zaljubim..." Želja da se vrati životu, spoznaja ljubavi koju je nesebično davao hraneći sebe, sklanja cveće sa puta i briše kraj, nudeći bolji početak, izgrađivanje drugačijeg odnosa prema svemu što pretenduje da postane istina.
Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču.
Radost je jedina životna snaga. Sve drugo su beskorisni alati.
Radost nam niko ne može dati, prodati, pokloniti. Imamo je u sebi.
Zarobljenu? Naravno. Čeka oslobođenje.
Tražiš hranu. Umesto dobijanja hrane nađeš se usred pune poslastičarnice.
Kad gladan dospeš u poslastičarnicu počneš da paničiš jer ne vidiš izlaz.
I jedino što radiš postaje briga i traženje izlaza, učiš, izučavaš, analiziraš, razočarano odbacuješ pa ponovo učiš,
a onda umreš od gladi.
i istina koju nam nude emocije,
su različite istine.
Razoriti sve sisteme značenja koje dajemo svojim iluzijama vodi ka čoveku. Odbacivanje lažne nade i podilaženjem sebi i iluzijom umišljene dužnosti vodi ka čoveku. Približavanje nekom od mogućih završetaka vodi čoveku. Došavši do kraja, čovek gleda ispred sebe i vidi ništavilo, nepostojanje, i sebe izjednačava sa besmislom koje taj kraj donosi. Poražavajuće. Ali ako se osvrne i pogleda iza sebe videće stvoreno, put koji je utabao, sagradio, po putu prosutu ljubav i puuno pregaženog cveća - jer samo cveće pokriva sve.
Za koga je taj put, ta uzbrdica morala biti pređena? Dok se naporno penje, čovek se hrani iluzijom da to čini zbog drugog čoveka ili ljudi, viših ideala, čak ljubavi, i ta misao na strmom usponu daje snagu; ali kada sa cilja sagleda put, priznaje sebi da to i jeste urađeno iz nesebične ljubavi - ljubavi prema sebi. I to je prvi put u tom delu postojanja kada čovek shvata i priznaje da voli sebe. Potpuno novo, neistraženo i od svega različito saznanje. Čudi se zašto mnogo ranije nije smogao snage da tu veliku ljubav prizna i tim priznanjem sruši društvene norme, pokida okove nametnutih dogmi i licemerja, odbaci strah rizikujući izopštenost. Vraćajući sećanja, priseća se retkih, a sa kraja gledano večnih trenutaka, kada je životu menjao smer i oduševljeno stvarao novi smisao, i te trenutke sabira, u mislima ih doživljavajući i sa uzbuđenjem ponovo proživljavajući kao ceo život. I taj put posut cvećem i sve što je na njemu postaju jedno, ali ne jedan čovek niti jedan život, nego jedna ljubav.
Imitacija koju čovek živi je ono što po provedenom vremenu preovlađuje, ali, sada je jasno, vreme mora biti iluzija.
"Da mi je da se samo još jednom zaljubim..." Želja da se vrati životu, spoznaja ljubavi koju je nesebično davao hraneći sebe, sklanja cveće sa puta i briše kraj, nudeći bolji početak, izgrađivanje drugačijeg odnosa prema svemu što pretenduje da postane istina.
Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču.
Radost je jedina životna snaga. Sve drugo su beskorisni alati.
Radost nam niko ne može dati, prodati, pokloniti. Imamo je u sebi.
Zarobljenu? Naravno. Čeka oslobođenje.
Tražiš hranu. Umesto dobijanja hrane nađeš se usred pune poslastičarnice.
Kad gladan dospeš u poslastičarnicu počneš da paničiš jer ne vidiš izlaz.
I jedino što radiš postaje briga i traženje izlaza, učiš, izučavaš, analiziraš, razočarano odbacuješ pa ponovo učiš,
a onda umreš od gladi.
Ispričao si staru priču o Narcisu, lepotanu zaljubljenog u samog sebe.
ОдговориИзбришиLedenog srca, prezirao je sve, pa i one koji su ga obožavali.
Zbog oholosti proklet od bogova, još mlad i lep i samoobožavan, ispunio je svoju prokletu sudbinu.
Mit živi milenijumima kroz mnoge naraštaje narcisa, koji mogu proživeti ceo život a da ne osete da im nešto nedostaje,
iako su njihovi najbliži uskraćeni za ljubav, pate i umiru željni.
Ali na sreću ljudskog roda, postoji i drugačije ljudsko biće, kao ona nimfa Eho, smrtno i nesrećno zaljubljena u Narcisa, sve dok od nje ne ostane samo glas, koji ne prestaje da ga obožava.
Drevna priča o muškarcu i ženi živi u nama i živeće.
To je sve čovek.
Možda ima i drugih mitova, ali ja znam ovaj.
Zdravo Eho, drago mi je sto smo se upoznali.
ОдговориИзбришиNarcis mi nije nikada rekao da mu je drago.
ИзбришиNije me ni primećivao.
Moram da ga zaboravim.
Danas je ljubav prema sebi prerasla u bezobzirnu samoživost, u alavost i preplavila je svet.
Čujem da si ti plemenit i mudar čovek.
Biću tvoj eho, ako dopustiš?
Vreme je za neki drugi mit. :*
"Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču."
ОдговориИзбришиTako je, bavi se stvarima celoga sveta, u tome je njegova veličina.
Neka cepidlaka može u tome videti svojevrsni narcizam, ali svako dobronameran veruje da se radi o izuzetnom i posvećenom čovekoljublju, inače ne bi postojao nijedan humanista.
Da nije altruizma, ne bi bilo dobrih ljudi, ni dobrotvora, ni svetaca.
Ipak, ima inelektualaca koji su ravnodušni prema svojim najrođenijima, dok se strasno bave svojim velikim idejama i problemima čovečanstva.
ИзбришиKo da im sudi?
Njihove ideje i vreme, niko drugi.
Decembar je pravo vreme za zimsku depresiju.
ОдговориИзбришиSve je mrtvo, životna radost je usahla, počinje "zima našeg nezadovoljstva". Još ako si prešao prvu polovinu životnog puta
i baviš se završnim računom - zaglavio si.
Ko ti brani da se ponovo zaljubiš i pridružiš gomili pomahnitalih u najboljim godinama, povratnika u svoju drugu mladost?
Samo požuri.
Vreme nije iluzija, vreme je varalica koja nas ostavlja u zabludi da ga nikad nećemo potrošiti i u mladosti ga arčimo
i ubijamo iz dosade.
A sad, u cajtnotu, ne vredi gubiti ni trenutak,
naročito ne na sumorne misli o besmislu postojanja i ništavilu.
Depresija ja jedino ništavio koje čovek može da upozna.
Uostalom, zima ima svoj kraj.
Proleće tek što nije. :)
A kam tekst o Ženi?
ОдговориИзбриши