Prošle generacije nisu bile zatrpane igračkama, daljinskim upravljačima, svetlećim pištoljima i robotima, ili lutkama koje hodaju i pričaju.
Nisu imali smartfone, vajbere, televizor 0-24, internet konekciju...
Ipak su se srećno igrali i dobro zabavljali.
Parče kanapa, kriv ekser, oblutak ili deo iz budilnika na navijanje su bile vrhunske igračke.
Sve je bilo igračka.
I sve je bilo igra.
Deca su bila deca.
Iz glave su im sijale misli i ideje. Svetleli su.
Nisu imali puno. Želja da imaju više pokretala je mozak na razmišljanje. Na stvaranje.
Taj mozak je svetleo kao sijalica. Iz njega je izlazilo više svetla nego sto je ulazilo, kreativnost je stvarala radost.
Danas iz dečjih glava ništa ne izlazi.
Kroz uši i oči samo ulazi.
Pokušava da prepuni glavu i otruje srce.
Tinejdžeri kopiraju statuse: pijem da zaboravim.
Pa šta moze da zaboravi? Tablicu množenja?
Zagađen etar se preliva u dečje mozgove.
I umesto da razmišljaju i stvaraju,
umesto da se igraju,
oni leveluju igre koje nisu oni stvorili, lajkuju i hejtuju tuđe misli. Svoje nisu ni tražili.
Uče pogrešne stvari,
jer je sve što dolazi iz kabla pogrešno.
Kada se prezasite sadržajem, umorni su.
Nesposobni da razmišljaju. Da maštaju. Da žele.
Da se igraju.
Ne spavaju, nego se onesvešćuju.
Posle buđenja dobro znaju da su neostvareni,
neuspešni, nepriznati,
duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi.
Kada bi isključili kabl, pronašli bi sebe. Svoje misli. Želje. Ideje.
Pronašli bi dete.
I tada bi im dete reklo šta želi.
A to sigurno nije šum iz koaksijalnog kabla.
Dete želi igru, ne igračke.
Ne raduje se dete što zvečka zveči, nego što ono čini da zvečka zveči.
Posmatrao sam na Kaleta, na prelazu u Cvijićevoj, kako ide od pešaka do pešaka: "Nemoj da ideš tim putem, nisi ga ti stvorio, to nije tvoj put, neće te nikuda odvesti".
Al ko danas sluša Kaleta?
Nisu imali smartfone, vajbere, televizor 0-24, internet konekciju...
Ipak su se srećno igrali i dobro zabavljali.
Parče kanapa, kriv ekser, oblutak ili deo iz budilnika na navijanje su bile vrhunske igračke.
Sve je bilo igračka.
I sve je bilo igra.
Deca su bila deca.
Iz glave su im sijale misli i ideje. Svetleli su.
Nisu imali puno. Želja da imaju više pokretala je mozak na razmišljanje. Na stvaranje.
Taj mozak je svetleo kao sijalica. Iz njega je izlazilo više svetla nego sto je ulazilo, kreativnost je stvarala radost.
Danas iz dečjih glava ništa ne izlazi.
Kroz uši i oči samo ulazi.
Pokušava da prepuni glavu i otruje srce.
Tinejdžeri kopiraju statuse: pijem da zaboravim.
Pa šta moze da zaboravi? Tablicu množenja?
Zagađen etar se preliva u dečje mozgove.
I umesto da razmišljaju i stvaraju,
umesto da se igraju,
oni leveluju igre koje nisu oni stvorili, lajkuju i hejtuju tuđe misli. Svoje nisu ni tražili.
Uče pogrešne stvari,
jer je sve što dolazi iz kabla pogrešno.
Kada se prezasite sadržajem, umorni su.
Nesposobni da razmišljaju. Da maštaju. Da žele.
Da se igraju.
Ne spavaju, nego se onesvešćuju.
Posle buđenja dobro znaju da su neostvareni,
neuspešni, nepriznati,
duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi.
Kada bi isključili kabl, pronašli bi sebe. Svoje misli. Želje. Ideje.
Pronašli bi dete.
I tada bi im dete reklo šta želi.
A to sigurno nije šum iz koaksijalnog kabla.
Dete želi igru, ne igračke.
Ne raduje se dete što zvečka zveči, nego što ono čini da zvečka zveči.
Posmatrao sam na Kaleta, na prelazu u Cvijićevoj, kako ide od pešaka do pešaka: "Nemoj da ideš tim putem, nisi ga ti stvorio, to nije tvoj put, neće te nikuda odvesti".
Al ko danas sluša Kaleta?
Ovo ti je sjajno Hakime!
ОдговориИзбришиKo je na Fejsu neka kači, pa da klinci hejtuju :)
A ja ću ovde ovako da lakujem *)*)*)*)*)
bravo !
ОдговориИзбришиBaš dobro , svaka čast
ОдговориИзбришиDivno napisano, lajkujem i ja *)*)*)*)*)
ОдговориИзбришиAli ko treba da im preseče kabl i otme daljinac?
Mojima je već ispran mozak, ništa od njih
ОдговориИзбришиSami smo krivi, nemamo vremena, TV i internet su najjeftinije dadilje.
ОдговориИзбриши"Ne spavaju, nego se onesvešćuju".
ОдговориИзбришиJoš kad čujem kako igrice razvijaju mentalne spobnosti !!!
..."duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi"...
ОдговориИзбришиStrašno, a šta sad?
Zašto pravite decu kada znate da će biti ista kao vi, a možda i gora?
ОдговориИзбришиNe pravimo mi decu, nego dobre ljude.
ОдговориИзбришиA to pravljenje traje nesto vise od jednog seksa.
Razlikujem razumevanje i toleranciju.
Tolerancija je kada ti nesto debelo ne odgovara, ali trpis. Zato tolerancija ima granice, i te granice se vremenom smanjuju.
Razumevanje je kada prihvatis necije ponasanje kao deo licnosti, deo karaktera.
Tada ne trpis, nego uklapas, prilagodjavas, oblikujes. I sebe i njega. Kao kada popunjavas rupe na camcu, ne mozes ih tolerisati jer ces i ti potonuti. Moras ih popunjavati. Ali, za razliku od ljudi, camac ne pruza otpor.
Razumevanje nije samo prihvatanje, nego je menjanje, popravljanje. Zastita. Hrabri to zovu ljubav.
Nema gledanja kroz prste, tolerancije. Ima samo saradnje. Za saradnju su potrebni ljudi koji gledaju u istom smeru. Kojima je zajednicki cilj stvaranje dobrih ljudi.
Gde postoji otpor tu postoji pritisak. Potpuno je nevazno sta je prvo nastalo. Tu sreca vise ne stanuje.
Trositi snagu i zivot na savladavanje otpora? Nemoguca misija.
Treba se udruziti sa nekim ko vesla u dobrom smeru.
Ili ga zamoliti da ne vesla u suprotnom.
Pa usudi se. Prosto je.
ОдговориИзбриши