Mantodea

Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.

Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.