Zakon akcije i reakcije

Živimo u ratnom stanju,
ali ne u ratu koji je oko nas, nego u ratu koji je u nama.

Vaspitavani smo, naučeni i dresirani da odmah reagujemo.
Za brzo reagovanje neophodne su informacije iz štampe ili kutije,
i nabubana znanja usvojena tokom školovanja.

Živimo kao kugla u fliperu. Odbijamo se od pobuda, pritisaka, napada, situacija,
haotično, brzo, panično.
Nikada se ne zaustavljamo da mirno promislimo.
Da shvatimo šta želimo.

Umesto da se umirimo, oslušnemo sebe, i potražimo ono što volimo,
ono što želimo,
da odemo na reku bez unapred zadatog plana kretanja i cilja koji treba postici,
mi Reagujemo na život snažno i impulsivno.
Brzo, pametno i korisno.

Kada naučimo da ne radimo ništa
isključimo TV i zatvorimo novine i knjige,
kada naučimo da ne reagujemo na impulse i izazove,
tek tada ćemo iz mira preći u akciju, i prvi put raditi ono što treba nama,
a ne užurbanoj okolini.

Izaći iz ubrzanja, zaustaviti se, ne reagovati.
Odreći se moranja.

Živeti.

Da li imamo izbore?

"U trenutku kada nemamo slobodne medije sve se može desiti.
Totalitarizam i svaku moguću vrstu diktature čini mogućim to da ljudi prestaju da budu informisani.
Kako možete imati mišljenje o nečemu ako niste informisani?
Ako vas svako stalno laže, posledica nije ta da verujete lažima, već da, zapravo, niko više ne veruje ni u šta.
I narod koji više ničemu ne veruje ne može da se odluči. Njemu nije uskraćen kapacitet za bilo kakvu akciju, nego i kapacitet da misli i sudi, a sa takvim narodom možete da radite šta hoćete."
Hana Arent

"Svaki put kada vidimo neku nepravdu a ne reagujemo na nju, treniramo mozak da bude popustljiv pred zlom.
I jednog trenutka više nismo upotrebljiva bića koja imaju pravo da reaguju, jer smo se izdresirali da ne reagujemo na nepravdu."
Asanž.

Kada država ne omogući svojim građanima osećaj slobode i odlučivanja, kada građani osete nemogućnost da utiču na svoju sudbinu, tada građani silom i sa ulice ruše vladu, pokušavajući da vrate osećaj slobode.
Jedina sloboda koju su prošlim rušenjem dobili je sloboda da u parku slobodno viću da su nezadovoljni, obespravljeni, gladni i poniženi.
A bes, poslednja odbrana svesti, ostaje jedina brana i lek protiv apatije, letargije, katatonije, duhovne smrti.
Nekada su na ulici ljude tukli, danas ih kupuju. Kupljeni ne shvataju da su tim činom prestali da budu ljudi, jer su postali roba koja se kupuje i kojom se trguje. 
Svaka roba se, kada prestane potreba za njom, baca na deponiju. 

Robovi vremena

Imaš li vremena za ono što voliš?
Za slušanje muzike, odlazak na reku, druženje sa dragim ljudima... igranje onim što volis?
Za dugo spavanje?

Nekada su živeli robovi kojima je kugla oko noge branila kretanje.
Novo doba je stvorilo robove koji sami kupuju kugle i lance od zlata, radeći da budu što teži.
Težina nudi sigurnost. Sigurno ropstvo.

Njih sa prezirom gledaju robovi vremena. To su oni što život plaćaju vremenom. Čak i kada ne rade teško, čak i kada ne rade nego sede u udobnoj fotelji u klimatizovanoj kancelariji, 
nekome su pola života na raspolaganju.
Kravata, dres kod, picnuta robijaška uniforma sa logom firme, potvrđuju da su nečije vlasništvo.
Nalik su kastriranom ljubimcu u toplini i udobnosti gazdine kuće, zahvalni zbog uvek pune činije za hranu.

Bogovi, slutim, nisu imali takav plan kada su ih stvarali.

Mišolovka

Veselo društvo odlazi u kafanu. Gladni su i žedni, ali bez novca.

Smelo naručuju najbolja jela, najskuplja vina (koja nikada nisu najbolja),
kuhinja radi punom parom,
konobari užurbano pune stolove.

A negde, tamo, na računu, rastu neki brojevi.
Vlasnik kafane se unapred raduje dobroj zaradi, a konobari ekstra novcu van kase.

Kada izgleda da je sve pojedeno i popijeno, na sto dolazi račun.
Društvo praznih džepova i punih stomaka donosi jedinu moguću odluku: vraćaju račun koji je stigao i naručuju novu turu.

Pohlepan vlasnik kafane pristaje na igru i šalje konobare sa novim posudama prepunim svakakvih đakonija, pride flašu francuskog vina, na račun kuće koja je godinama čekala ovako dobre goste.

Gostima je već muka, jedu silom, ali ne znaju kako se izvući iz duga.
Naslućuju da će kad-tad doći fajront, i strepe od tog trenutka.
Nevešto ubeđuju vlasnika kafane da imaju prijatelje na položaju, ali vlasnik nezainteresovano gleda u kasu i ukucava brojeve. On ima stvarnu vrednost, hranu, piće, osoblje, prostor u vlasništvu, i jasnu ideju koliko treba zaraditi.

Uskoro će fajront.

Svetska dužnička ekonomija se gasi. Fajront.
Ko će platiti, i čime?

Vera

Bog je ono u šta nekritički verujemo.
Bog je ono čemu bespogovorno služimo.

Neko veruje u novac, uspeh u društvu.
Neko veruje u nauku, proračune, teorije.
Neko u umetnost, duhovno izdizanje iz blata.
Neko veruje u silu, oružje, pesnice, bombe.
Neko u zgrade sa kupolama, mantije ikone i krstove.
Neko u slobodu, a neko u opozit - sigurnost.
Neko veruje u dedu na oblaku koji pravedno raspoređuje pravdu i nepravdu.

Većina veruje u crni monolit, ekran iz kojega dolaze informacije i uputstva, naređenja. Pretnje.

U najlepše doba života svako veruje u ljubav. Onoga ko ljubav prizna za boga vera nikada ne napušta.
Taj neobičan bog ne živi u intelektu.
Taj bog živi u srcu, i ne haje za žurku u umu.
Ko se pod pritiskom društva odrekne svog srca, ko se odrekne prvog boga, traži surogate u obliku gorenabrojanih bogova.
Surogat je uteha za gubitnike.

Brzina

Brzina je način života u gradu.
Brzina neizbežno vodi u paniku.
Panika je proizvod iracionalnog straha. Strepnje.
Sa običnim strahom je lako - vidimo, prepoznajemo opasnost i smišljamo taktiku - ili borba ili bežanje.
Strepnja je strah od onoga što ne vidimo. Strepnja parališe razum i u krug vrti jednu jedinu misao, uvećavajući je u svakom obrtaju. Otud dolazi osećaj da vremena nema dovoljno, da vreme ističe i da treba reagovati brzo, instinktivno. Ipak, svaka reakcija izostaje i strepnja raste dok ne postane panika.
Stalni osećaj da nešto nedostaje.

Život u panici je život u paklu. Trka pacova.
Niz neuspešnih pokušaja da pobedimo vreme.
Vreme ne treba pobeđivati strahom, nego mirom.

Rupe u nama

Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.

Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.