Kafana

Zatvaranje kafane je anticivilizacijski čin.

Kafane su centri društvenog života.
U kafani su svi jednaki. Jedu isti pasulj, naručuju iste pesme.
Ali suština kafane nije ni hrana ni muzika,
nego razgovor.
Svakome je potrebna ljudska reč. U kafani se nesebično i sluša i daje.
Sklapaju se ozbiljni dogovori, ili se neobavezno ćaska,
pitaju se stari prijatelji i stiču novi.
Od krupnih zavera do ugovaranja brakova, ceo život stane u jednu kafanu.
Profesori i studenti su u kafani jednaki.

Bistre se porodične, političke, ali i filozofske teme.
Filozofija se, sa svim svojim derivatima, suštinski bavi samo jednom temom:
ljudskom slobodom.
To ni jedna vlast ne voli.
Čak toleriše političke razgovore, pa i vulgarne šale na svoj račun,
zato što je cilj politike plitak - obična vlast.
Filozofija je nepoželjna jer sve njene teme gravitiraju ka slobodi.
Sloboda je ideja koja može da pokrene veće snage nego politika.

Da bi sprečila razgovore o slobodi, staromodne kafane se zatvaraju,
katanče. Raseljavaju na periferiju.
Žbirovi koji rade za vlast nisu razumeli ni reč od onoga što su od filozofa čuli,
pa nisu imali na šta da reaguju.
Kao alternativa zatvorenim kafanama ponuđeni su pabovi, folkoteke i diskoteke,
mesta za opijanja do potpune nesvesti.
Tu razgovora nema jer od preglasne muzike ni sopstvene misli nisu dostupne.

Otvorena su i fensi mesta, bookstorovi po ugledu na okupatorsku kulturu,
ali uz skraćenu kafu od petsto dindži nema mesta filozofskom promšljanju.

Gde su ljudi koji su oterani iz kafana?
Dobri su otišli nigde, ne druže se, ne sastaju, ne razgovaraju.
Loši su se bolje organizovali, svi su na stadionu.

Svakome je potrebna ljudska reč da bi preživeo dan.
To ne može da zameni ni knjiga ni rijaliti.
Svako ima neizgovorene misli koje prete da prerastu glavu.
Zato danas mnogi pišu knjige, objavljuju, potpisuju,
sećajući se, sa nostalgijom, običnog kafanskog razgovora.