Sejač

"Jednom ćemo se svega rado sećati" me je snažno trgnulo. To znači da ovo neće zauvek trajati, ali ćemo mi još uvek stajati na istom raskršću, bez znanja i hrabrosti.

Kišu treba pustiti da uđe u nas, natopi i omekša. Ako kiši zabranimo da uđe desiće se poplava. Ko propusti kišu propustiće i žetvu.

Prvo imaš ideju, semenku. Nisi je stvorio. Kupio si, ukrao, milošću dobio, srećom našao.
Počinješ da kultivišeš. Obrađuješ i obrazuješ, natapaš, sitniš, omekšavaš. Plaćaš na odloženo i veru i nadu sadeći čuvanu dragocenu semenku u znojem natopljenu zemlju.
Sa prvim listovima nestaje iluzija o skorom rodu. Strah nadvisuje glad. Gledaš u nebo, stražariš i ograđuješ, pleviš i štitiš. Gledanje kako raste je pola nagrade.
Sreća, trud i vreme su odavno u crvenom. Plod zri. Nagrada je bogata i velika, dovoljna da zaseni i otera u zaborav sve teškoće.
Svi čekamo nagradu, bogat rod i plod, mudrost je prepoznati fazu.
Neko je u žetvi, neko već uživa u slasti, neko još traži seme.
Ja ne izlazim iz kultivisanja. Pokušavam da slani pesak pretvorim u plodno tlo.
Rano je da kažem da li sam u tome dobar, poznaćemo po plodovima.
Plodovima kojih uvek ima.

Sejač ne može da seje na kamen, ne može ni u trnje. Mnoga srca su kamen i trnje, tek retka srca su meka i plodna. Potrebno je počupati trnje i omekšati kamen. Usitnjeni kamen je slabo rodni pesak, a još sitniji postaje plodna zemlja.