Govor

Oblaci su najpre sakrili Sunce, a zatim i celo Nebo. Opet neće pasti, kiša već danima tako preti. Drvene stepenice uz koje smo se penjali su bile tako strme da su me dvojica sve vreme pridržavala. Drveni ram, nekakav čekrk, alat... i ljudi, hiljade ljudi. Sa visine od nekoliko metara nisam nazirao kraj golim glavama. Gladni znanja, željni istine, po ko zna koji put prevareni, glasno su vikali. Proslava je, nema sumnje biće i pobuna.

Znao sam i koga zovu, iako nisam razgovetno čuo ime. Znao sam i da sam zbog toga na ovoj improvizovanoj bini, izdignut iznad svih. Uzdignutih brada gledajuci uvis, ka meni, izgledali su hrabriji nego što jesu.
Valjalo je pozdraviti toliki okupljeni narod. Ipak, obično mahanje rukom, ili banalno "zdravo", činili su se nedovoljnim. Toliki skup zaslužuje govor.
Nikada pre nisam držao govor. Nisam voleo ni da ih slušam. Prevrtao sam po glavi pročitane knjige, novinske naslove, svađe sa ženom, kafanske tuče... i ništa. Prazno. Ni reči.
Neko je doneo praznu korpu od pruća i prekinuo moje boljoglavljenje.
Osećajući ukočenost zbog neprirodnog položaja na improvizovanoj bini podigao sam glavu i uzviknuo:

- Rat i mir, zarada i profit kroz prodaju životinjske farme mladog Vertera!

Ne znam zašto sam ovo poslednje dodao, ali je gomila postala mirnija. Nisam imao nikakav cilj, ovo nije bilo iz mozga, nego iz kičme, spontano.

- Zločin i kazna za lovca u žitu! Proces Fausta i Zaratustre! Odisej je maznuo moj sir!

Zbunio sam ih nekako, nečim. Zar se ne drže tako govori? Par nepovezanih naslova i jakih reči, a zatim svako čuje upravo ono što je želeo čuti, iako nikada nije izgovoreno. Logika, sigurno traže logiku. Ako je ne ponudim, stvoriće pogrešnu. Razmišljaj!

- Umeće ratovanja slikano čajem! Cveće zla na dobrom drvetu!

Naglasio sam ovo poslednje nadajući se reakciji. I zaista, počeli su da viču u mom pravcu, mašući stegnutim pesnicama. Poentirao sam u prvom govoru u životu.

- Pogledaj dom svoj glupane! Hamletova stepska avlija od sedam do tri! Put kojim država ređe ide! Stranac, alhemičar i idiot preobražaja, derviš i smrt Demijana!

Ljuti su, sada je sasvim sigurno. Zašto bi inače držali visoko pesnice? Možda bi trebalo da se uspravim i blagonaklono mahnem? Da, sigurno to očekuju. Iz nekog razloga ipak ne uspevam, osećam slabost, kao da sam obamro. Ili čak vezan.
Gledam čoveka pored, zbog kapuljače ga ne prepoznajem. Zateže neki primitivan čekrk, drven i nazubljen, i teško ga, sa obe ruke, drži zakočenog. Gde je baš sada našao da popravlja binu, u ovom trenutku? Pomogao bih, ali sada svakako nije prilika, mnoge oči su uprte u mene. Gomila se približava, sada ih mogu jasnije čuti. Disonantno viču "giljotina, giljotina". Naravno, giljotina, razume se, traže drugu reč. Pokušavam da se setim reči koju bih nadovezao, koju bih im ponudio, ali mi, kao za nesreću, ni jedna ne pada na pamet.
Možda treba tražiti rimu? Sa čime se rimuje giljotina? Karenjina? Ne, kontekst je drugačiji. Eh, da sam barem pesnik.
Moj prijatelj je nekako ispustio čekrk, što je na trenutak stvorilo zujav zvuk odmotavanja. Kao kada teško sečivo pada.
Pogledao sam ponovo u korpu od pruća i pitao se zašto su je doneli praznu.