У даху

Знам ко сам. Син краљева, унук богова, отац човека.
Мали сам, неважан. Када будем нестао, направићу таласе колике прави прст извађен из воде.
Потврду да сам жив добијам од људи. Много чешће од нељуди.
Ови други ме, гажењем по прстима, подсећају да сам на туђој земљи. Туђем поседу.
Дакле, жив сам, постојим. Некоме сметам. Добар осећај извлачим из лошег поступка.
Omnia mea mecum porto. Пуж жељан пространстава којих се архетипски сећа.

Трудим се да украсим свако место на коме се нађем. Иако привремено, то место јесте дом.
Не допадају се свакоме моји украси. Одувек их бришу и прецртавају. Разуме се, различити смо.

Онда се десило. Видео сам један недопадљив и ниодчега склепан украс поред кога је стајао мој потпис. Затим још један. И још...
Преслишао сам се брзо.
Нисам довољно пио, ни мењао терапију, а и да јесам, такву гротеску не бих умео да створим.
Направити од мене ругло, ајд, не треба ту много труда. Али од мог дела? Мог украса?

Неко је узео и променио, затим мирно вратио. Будући фалсификатор је оставио мој потпис.
Био сам ужаснут могућношћу да нећу једноставно престати да постојим, као што сви људи једном морају отићи.
Наставићу да постојим, али то више нећу бити ја.
Не овако, помислио сам, не на овај начин.
Погледао сам иза себе. Осим слузавог трага који сваки човек невољно оставља, остало је још пуно украса.
Као пуно упаљених фењера дуж пута, да некоме осветле макар део пута.
Пандора је преузела. Почели су да се гасе.

Пут више није био осветљен.

Нећу дозволити. Тражићу правду. Одлучио сам. Не због себе него због смисла који створено даје човеку.
Јер, временом човек постаје његово дело. И када човек нестане, остаће неко светло у мраку.
Осветлио сам пут ка нечему што сам сматрао добрим, а сада тај пут води у сасвим другом правцу.
Погрешном правцу. Туђи пут је увек погрешан, једино лични пут води некуда.

Звао сам помоћ, а онда сам, по први пут, осетио бруталну силу на себи.
Не боле ударци, било их је и биће. Али променити смисао, циљ, сврху, значи фалсификовати цео пут. Живот.
Целог човека. Све што за собом оставља.
Још увек на ногама, покупио сам неколико преосталих фењера. Фалсификовани су остали да светле,
мени као сећање на зло,
другима као путоказ ка провалији.
Брутална сила која је дејствовала сигурно разуме тежину. Ко зна, можда и осећа кривицу.
Тешко јој је да буде љута на себе.
Још јој је теже да се извини и призна грех.
Та љутња тражи пут, мора изаћи. На кога је љута? На онога ко памти њено зло.
На онога кога није заштитила када је тражио.
Ја сам постао сведок њеног зла и глупости.
Уместо да неутралише зло у себи, а то ради само једна реч, она изнова неутралише сведока греха.
Ако некоме докажеш да је крив, неће постати бољи, тешко да ће се и извинити.
Осим ако није племенита сорта, а то је реткост.
А ако је гад, уништиће те. Затим потонути у нови грех и кривицу.

Много је патологије у наизглед обичним људским односима.
Али ако само једну особу исправиш, учинио си добро, поништио си грех.
Усуди се. Удахни.