Vortex (hvala ti)

- Rekao si nacrtaj tri kruga, i nacrtao sam metu, šta opet ne valja?
- Ne, ne tako, krug ne sme biti zarobljen, negodovao si odmahujući glavom. - Nije to matematika!
I kako god bih popravljao i crtao ti krugovi su se međusobno zarobljavali, vezivali, preklapali.
- Gde si ti rastao, šta si gledao, i kako si uopšte živeo tako zarobljen, i koliko dugo si u sebe grabio te izmišljene krugove?
- Krug je prazan, šta si očekivao?
- Rupa je prazna, i praznina je prazna. Ali rupu uvek možeš popuniti, a prazninu nikada. Krug nije praznina.
Zamislio se.
- Nemoj završiti krug, nikada, neka ostane otvoren, makar malo, kao odstupnica, kao nada. Nacrtaj vrtlog.
Počeo sam oprezno; krug ima zamišljenu tačku u centru, ona je početak i kraj, smisao. U odnosu na tu tačku sve je podjednako daleko, nedostižno, i tuđe je iako vezano. Ali postoji red, zakoni, pravila.
- U redu, dobro. Nacrtaću bez centra.
Okrenuo sam jedan krug, i ne završavajući liniju, oko njega trapavo nastavio drugi, pa treći... i crtajući taj čudan oblik video da ja ne moram da budem u centru, da ne treba da budem u centru.
Da krug nije nužno centar. Krug je postajao vrtlog.
Osetio sam nešto nalik strahu. Lako je sa strahom, on je racionalan; ovo je bila strepnja, osećanje bez početka i kraja, bez centra i kružnice. Bez čvrstog oslonca. Boreći se za svaki udah ipak sam nastavio. Počeo sam da putujem po neprekinutoj liniji. Svaki prolaz je donosio novo osećanje, nove doživljaje, nove ljude, nove brige i radosti. Naizgled novi život, a u stvari samo jedan, večan i neprekinut.
Počeo sam da se interesujem za ljude koje srećem, njihove strepnje i nade, u svakome pronalazeći jedan novi i neistraženi deo sebe. Stvari koje su gledano iz centra bile male, beznačajne i nedostižno daleke, su postajale važne, prijateljske i tople. Naučio sam da se u kesi kokica može uživati baš kao u skupoj večeri, i da je najukusnija kada se deli. Zajedno je bila sasvim nova reč. Pokisnuti zajedno, deliti stihove, zavoleti mirise, naučiti različite izraze lica, otkriti poeziju i muziku, crtati slike i izlaske sunca... i dozvoliti im da postanu mi.
Pronaći belo pero anđela, i ne jedno nego punu šaku, pomalo strepeći od pomisli odakle su ispala. Naučiti da bol samo najavljuje sreću i da sreća jedino menja oblik pokušavajući da se sakrije u ljudima, događajima, rečima, znajući da će neprekinuta linija uskoro morati da pređe preko nje. Okliznuti se i pasti na toj liniji je lako, ali pad nikada ne boli zbog datih obećanja.
Ponovo ustajem i crtam, stoti put nastavljajući čudnu liniju, hodajući kao po mekoj travi ili morskom plićaku, ili vrelom pustinjskom pesku, i radujući se prvom snegu kao nečijem osmehu, upijajući boje, zvuke, mirise, dodire. I već izgleda kao da ja više ne crtam liniju, sama se stvara ispred mene i ja hodam po njoj otkrivajući nove svetove istovremeno ih stvarajući. Ponovo učim da dišem, da raspoznajem boje.
Izgleda da zauvek zaista postoji, i da je zauvek cilj mog putovanja. Jedan lagani izlazak iz centra i sasvim malo matematike je doneo neslućenu lepotu i brojne uspomene; učim kako se nada lako pretvara u veru a vera u hrabrost, a hrabrost uvek i jedino u put. Put je cilj. Taj put je leto na moru, i razgovor uz kafu; i razgovor i ćutanje, zalazak sunca ravno u reku, smeh i naklonost, i naizgled običan zagrljaj koji sada u sebi sadrži ceo jedan svet.
Bože, pamtim tvoje sasvim neobično i, tada mi je izgledalo neobično, obećanje da će sve ovo, na kraju koga nema, biti stvarno. Hvala ti.