Crna rupa

Neki gore nikada ne izgarajući.
Neki gore dok ne sagore.
A neki samo dime.
Neki zauvek ostaju mlaki. Bljutavi.
Kada zvezda umre ostaje samo težina. I praznina koja zjapi i guta sve pred sobom.
Ruševina se nikada ne "dogodi", ruševina se gradi.
Kada je voda na izvoru zamućena i gorka, biće svuda zamućena i gorka.
Srećni narodi nemaju jedinstvenu reč za ne-prijatelja.

Život liči na klizavo stablo uz koje se uspinjemo.

Proklizavamo jer ne želimo da se uhvatimo za ono što nam je nadohvat ruke, što nam je ponuđeno i, sasvim moguće, velikodušno dato,

nego tražimo baš onu granu koju smo sami zamislili. Ne znamo da li smo na pravom putu, da li je ta grana stvarna, ni da li je neko, ko je trebalo da je čuva, isekao,

i izguljenih kolena, po ko zna koji put, ispočetka započinjemo novi uspon.

Tražimo smisao.

Na pogrešnom mestu? Zaljubljeni u sopstvenu ideju to nikada nećemo priznati.

Plan koji mi imamo za sebe se često razlikuje od plana koji bog ima za nas. A bog je veran i dosledan. Na kraju će nas dovesti do mesta na kome nas želi.

Do nasih života.

Ma koliko sklanjali pogled.