Istina

Kakva je ono svetlost? Da li je prava? Kome svetli? Odakle dolazi?
Šta osvetljava? I kome?
Ako jeste svetlost, onda mora biti prava. Ono sto osvetljava prestaje da bude nejasno, sakriveno, tamno. Sve na šta svetlost padne postaje dostižno, postaje stvarnost, istina.
Da li je to bila istina i pre nego sto je osvetljeno? Bilo je tamno, hladno, samo svoje. A to nisu osobine istine.
Svetlost je izdvojila i oslobodila istinu.
Prešla je dug put od Sunca, rizičan i težak, da bi na Zemlju donela istinu.
Nekada je ipak stvorena, vatrom i tehnikom oslobođena iz materije. Čekala je, zarobljena i sakrivena, strpljivo i sigurno, znajući da će se jednom promeniti. Oslobođena svetlost nije osvetlila samo sebe, nije donela istinu samo sebi, nego svakome ko joj se približio.
Približiti se svetlosti, približiti se istini, može biti kobno. Zato većina bira da je posmatra sa udaljenosti, ne rizikujući da ih istina obuzme, da ih svetlost osvetli.
Svako ko se suviše približio, sagoreo je.
Istina menja, i pretvara u energiju sve na šta naiđe.
Mi smo energija. Svetlost. Istina zarobljena u telu.
Svako u sebi čuva svetlost. I nekada je ta svetlost jasno vidljiva i dovoljna da osvetli put mnogima. Nekada samo onome ko je u sebi pronađe.
Treba puno hrabrosti da bi u sebi tražili svetlost. Uvek je lakše posmatrati tuđu, diviti joj se, ogrejati se.
Ali ne treba raditi ono što je lako, nego ono što je teško.
Uz pomoć tuđe svetlosti treba pronaći svoju. Zapaliti je, održavati, čuvati. Nuditi drugima.
Sagorevati dugo, pobeđujući tamu.
Postati i biti ono što smo i pre rođenja bili.
Biti luča.

"Od njinog su svijetlog pogleda
uplašene mrake iščeznule."