Postoji legenda o narodu koji je generacijama živeo u ropstvu.
Narodu koji je prestao da sanja slobodu.
Narodu koji je prestao da sanja bilo šta.
Rađali su se kao robovi, živeli kao robovi, umirali kao robovi.
Vekovi su prolazili u teškom radu i nepravdi.
A onda je najbolji među njima izgovorio reč.
Do tada nepoznatu, ili davno zaboravljenu: sloboda.
Znao je da je reč stvorila svet.
Znao je koliku moć ima reč.
Njegov narod je poverovao u tu reč.
Poveo ih je iz ropstva, iz plodnih dolina Misira.
Legenda govori o milionima koji su krenuli ka surovoj pustinji, vođeni jedino verom.
Na usnama su nosili reč.
Tu pustinju od stotinak kilometara mogli su lako da prepešače za manje od jedne godine.
Ali je mudri vođa dobro znao da ih ne sme brzo dovesti do cilja, do obećane zemlje.
Vodio ih je u krug, naizgled bez putokaza, cilja i smisla, punih četrdeset godina.
Čekao je da robovi pomru.
Na tom dugom putu su se rađali novi naraštaji, deca koja više nisu znala za ropstvo, nego samo za put.
Stari robovi su redom umirali, pustinja je naplaćivala prolaz.
Posle četrdeset godina lutanja kroz pustinju došlo je do potpune smene generacija. Svi koji su rođeni i odrasli u ropstvu, svi koji pamte ropstvo, koji su imali ropski mentalitet, su od starosti pomrli.
Zamenili su ih novorođeni, mladi koji su rođeni na slobodi.
Tek kada je kosti poslednjeg roba proždrala pustinja, našli su izlaz.
Dugovečni vođa je bio jedini koji se sećao oba sveta.
Poveo ih je u novu zemlju, u kojoj su stvorili novi svet.
Novi svet mogu stvoriti samo novi ljudi.
Ljudi koji ne poznaju ropstvo.
Deca, rođena u slobodi.
Mi danas živimo u ropstvu.
Robujemo novcu, zavisni smo od šopinga, društvenih priznanja, izgleda. Zavisni od uloge koju glumimo.
Slavoljubivi, gordi i pohlepni robujemo navikama i mišljenju drugih robova.
Postali smo klijenti, kupoholičari, obožavaoci, osiguranici, obveznici, radna snaga, živa sila. Biračko telo. Potrošači.
Uzaludno pokušavajući da se dopadnemo drugima odričemo se slobode, mišljenja, svojih želja.
Ljudskosti.
Imamo mi na raspolaganju četrdeset godina.
Nije problem, naći ćemo i pustinju.
Ali gde je vođa? Gde je reč?
Nismo je valjda zaboravili?
Čitamo pogrešne knjige, udžbenike za robove.
Priručnike kako postati bolji. Bolji rob.
Reč koju tražimo je zarobljena u knjigama koje više niko ne čita.
Narodu koji je prestao da sanja slobodu.
Narodu koji je prestao da sanja bilo šta.
Rađali su se kao robovi, živeli kao robovi, umirali kao robovi.
Vekovi su prolazili u teškom radu i nepravdi.
A onda je najbolji među njima izgovorio reč.
Do tada nepoznatu, ili davno zaboravljenu: sloboda.
Znao je da je reč stvorila svet.
Znao je koliku moć ima reč.
Njegov narod je poverovao u tu reč.
Poveo ih je iz ropstva, iz plodnih dolina Misira.
Legenda govori o milionima koji su krenuli ka surovoj pustinji, vođeni jedino verom.
Na usnama su nosili reč.
Tu pustinju od stotinak kilometara mogli su lako da prepešače za manje od jedne godine.
Ali je mudri vođa dobro znao da ih ne sme brzo dovesti do cilja, do obećane zemlje.
Vodio ih je u krug, naizgled bez putokaza, cilja i smisla, punih četrdeset godina.
Čekao je da robovi pomru.
Na tom dugom putu su se rađali novi naraštaji, deca koja više nisu znala za ropstvo, nego samo za put.
Stari robovi su redom umirali, pustinja je naplaćivala prolaz.
Posle četrdeset godina lutanja kroz pustinju došlo je do potpune smene generacija. Svi koji su rođeni i odrasli u ropstvu, svi koji pamte ropstvo, koji su imali ropski mentalitet, su od starosti pomrli.
Zamenili su ih novorođeni, mladi koji su rođeni na slobodi.
Tek kada je kosti poslednjeg roba proždrala pustinja, našli su izlaz.
Dugovečni vođa je bio jedini koji se sećao oba sveta.
Poveo ih je u novu zemlju, u kojoj su stvorili novi svet.
Novi svet mogu stvoriti samo novi ljudi.
Ljudi koji ne poznaju ropstvo.
Deca, rođena u slobodi.
Mi danas živimo u ropstvu.
Robujemo novcu, zavisni smo od šopinga, društvenih priznanja, izgleda. Zavisni od uloge koju glumimo.
Slavoljubivi, gordi i pohlepni robujemo navikama i mišljenju drugih robova.
Postali smo klijenti, kupoholičari, obožavaoci, osiguranici, obveznici, radna snaga, živa sila. Biračko telo. Potrošači.
Uzaludno pokušavajući da se dopadnemo drugima odričemo se slobode, mišljenja, svojih želja.
Ljudskosti.
Imamo mi na raspolaganju četrdeset godina.
Nije problem, naći ćemo i pustinju.
Ali gde je vođa? Gde je reč?
Nismo je valjda zaboravili?
Čitamo pogrešne knjige, udžbenike za robove.
Priručnike kako postati bolji. Bolji rob.
Reč koju tražimo je zarobljena u knjigama koje više niko ne čita.
Imali smo mi tih 40 godina, više puta.
ОдговориИзбришиImali smo i vođe.
A bolje da nismo.
Svoju zemlju smo razgradili, krvlju natopili i polako i temeljno pretvaramo je u pustinju.
To je jedini posao koji nam ide.
Mladi su ginuli ili još uvek beže.
Kuda?
U roblje, na sve četiri strane sveta.
Preživeli starci sećaju se slobode, ali toliko puta su prelazli taj isti krug, a slobode nigde.
Kao i oni begunci iz Misira - stigli su odavno u Obećanu Zemlju, a ona je vojni logor, opasan žicom, krv se još uvek za nju lije.
Ako smo robovi, to je samo zato što robujemo svojoj gluposti.
A šta glupanu znači sloboda?
Njemu treba pameti.
Koje su to knjige?
ОдговориИзбришиKada pocnes da citas,
Избришиjednom, nekada,
to su poslednje koje ces procitati.
Ako nekom greskom te knjige prve otvoris, neces u njima naci nista sto bi razumeo.
Potrebno je citati redom, da bi se doslo do onih knjiga koje niko ne cita.
One su uvek na dnu. Podsecaju na zlato u mocvari.
Zlato tone, govno pliva.
Pocni da kopas.
Tako lepo rečeno, Hakime.
ИзбришиI ako odmah počnem da kopam i kopam celoga života, možda jednom stignem do tog zlata, a možda i ne stignem nikad.
Ali to nije pitanje sreće.
To je pitanje pameti. :)
Nije da nemam pameti. Loš sam sa lopatom.:)
ИзбришиNikakav problem. Kopaj bez lopate.
ОдговориИзбришиNekome nije potreban nikakav vođa.
ОдговориИзбришиTakav nosi svog vođu u sebi.
Da li je rođen sa njim ili ga je sam izrodio?
A onda su rasli zajedno, uzdizali se u znanju i mudrosti i više se nije moglo utvrditi ko je kome vođa.
Stopili su se.
Nastao je nezavisan, slobodan čovek, koji se na priklanja i ne poklanja nikome i ne priznaje nikakvog vođu.
Usamljen je, to je istina, retko prepozna sebi sličnog.
Ali vremenom će biti sve više takvih.
I nikakav vođa neće više moći da ih voda 4o godina u krug
kroz pustinju.
Sami će znati da izaberu put.
I cilj.
Takvi kao ...Hakim?
ОдговориИзбришиBaš takvi.
ОдговориИзбришиI kad bi vrijeme veceri posla slugu svojega da kaze zvanima Hajdete, jer vec je sve gotovo.
ОдговориИзбришиI pocese se izgovarati svi redom, prvi mu rece Kupih njivu i valja mi ici da je vidim, molim te izgovori me.
I drugi rece Kupih pet jarmova volova i idem da ih ogledam, molim te izgovori me.
I treci rece Evo ozenih se i zato ne mogu doci.
I rece sluga Gospodaru, ucinio sam kako si zapovijedio, i jos mesta ima.
I rece gospodar sluzi Izadji na putove i medju ograde, te natjeraj da dodju da mi se napuni kuca.
Jer vam kazem da nijedan od onijeh zvanijeh ljudi nece okusiti moje vecere. Jer mnogo je zvanijeh, ali je malo izabranijeh.
To su te stare knjige, koje treba poslednje čitati?
ИзбришиZlato sa dna močvare?
Pisane starinskim i teško razumljivim jezikom, prepune simbola, čudnih metafora, alegorija, čudesa...koje zahtevaju slepo verovanje u Reč?
Nije čudo što mlad čovek nema ni strpljenja ni razumevanja, ni vremena, jer žuri za drugim stvarima koje su u mladosti važnije.
U pravu si kada kažeš da su to poslednje knjige koje treba čitati, tek kada si dovoljno star možeš ih razumeti.
Možda samo zato što si do tada već ispisao sopstvenu knjigu znanja i mudrosti i u ovima nećeš naći ništa nepoznato?
Možda ništa osim slepog verovanja u uskrsnuće i večni život.
A kome to treba?
Onima koji sve manje misle o životu, a sve više o smrti?
Pokušavala sam, više puta, ne ide mi.
Možda još nije moje vreme za te knjige?
Hvala bogovima:)